ŽEPSKI FILDŽAN U DUŠI MUSTAFE GUHDIJE

ŽEPSKI FILDŽAN U DUŠI MUSTAFE GUHDIJE

Rat i život u šest priča

PREPOROD 1994

Moj rahmetli babo Himzo Guhdija je pričao da je njegov djed Mula Ibrahim kazivao, dokle god se čuje ezan sa minare u Žepi, ni jedna porobljivačka vojska ne može Žepu pokoriti. Danas je baš tako, dokle god dopire ezan sa žepske minare tamo je Žepa slobodna. A minara na žepskoj džamiji stoji uspravno i danas... Se­damnaest puta su je granatirali, bombardovali i tukli svim i svačim, a ništa joj nisu mogli. Dragi Allah dž. š. Je čuva kao i moje Žepljake — priča žepski borac Mustafa Guhdija, junak moje i vaše priče.

Suđeno mi bi da ga upoznam na sportskoj manifestaciji invalidnih lica grada Sarajeva pod nazivom »Majski dani invalida«. Takmičio se u šulenu i pikadu, a na sebe je skrenuo pažnju ovako: — Ohani malo, ahbabu... ja sam izgubio nogu, a ti partiju šaha pa se ljutiš - kazao je i sasma umirio Ijutitog šahi­stu koji je izgubio odlučujuću partiju šaha. Novinarski instinkt nije izdao: do­bio sam pravog sabesjednika.

— Zovem se Mustafa Guhdija... Rođen sam u Vrataru... Koliko je to daleko od Žepe? Cigara i po’ hoda... Prije fata moje selo je imalo sedamdesetak lijepih kuća, a danas... haman da nema jadne zdrave. Dušmani ga tukli avionima i tenkovima... Moji Žepljani me zovu Dedo, radbo toga što sam kao mlad čovjek dobio unuka. Danas imam četeres.'...

Mustafa Guhdija — Dedo ima četrdeset godina života, a iza sebe dva puta više događaja koji su svaki za sebe jedna životna priča i sve su, uglavnom, nastale za samo godinu i kusur dana rata. Izdvajamo šest, u kojima ćete saz­nati mnogo toga što niste znali o ljutom žepskom boju, o stradanjima tamošnje braće Bošnjaka, o herojstvima žepskih gazija, o... o Mustafi Guhdiji — Dedi, gazji, koji se punih usta pominje u he­rojskoj Žepi. Najbolje će biti da on priča.

Prva priča: ŽEPA TI JE KO FILDŽAN

Kako da ti to objasnim: Žepa ti je ko fildžan... u jednom fildžanu 42 hiljade ljudi. To ti je nekako ovako... kao, kao da u fildžan saspeš džezvu kahve, a ništa se ne smije prosuti ni preliti. Svijet se strpao od svaklen, od Višegrada, Srebrenice, Rogatice... A to, čime su nas gađali, bojim se da se ne može kazaii, trebalo je biti tamo i sve bi ti se reklo. Tukli su nas avionskim, napal bombama, tenkovskim granatama... a sitno oružje neću da pominjem. Žepske pećine su spasle narod. U pećinama je preživila Žepa, ali i umirala...

Sa četnicima je napadala i glad. Uz glad je išla studen, hladnoća. Bio je, meščini, decembar '92. Bijela smrt. Lahko ti je bilo reći odraslom nejma, al' had’ to reci djetetu. Išče: daj, babo, daaaj! U jednoj ruci puška, a u drugoj dijete, išče zalogaj. Između dva belaja krvava borba za opstanak. Tu sliku neću zaboraviti dok sam živ. U jednoj pećini pronalazi­mo majku i dijete. Bili su mrtvi. Mrtvi od gladi i studeni. Takve slike nisu bile rjetkost, ali ova nam je zatvarala oči i grčila lice. Majka je ležala pored djeteta na čijoj ruci su bili tragovi zuba. Majka je pokušala da jede svoje dijete i odustala - Radije je izabrala smrt.

Druga priča: TENK U PLAMENU

Prije rata nisam ti znao čovjeka pogledati mrko, ispod oka, a nekamo li pomisliti da podignem pušku. Hem sam bio nekako strašnjiv i bojažljiv, hem onako, nisam bio za puške. U onoj voj­ski sam služio sanitet, a u ovom ratu udario po demontiranju mina i bombi. Čim je izbio rat kao da pređoh u nekog drugog čovjeka. Na samu pomisao da moram braniti nešto što mi otimaju, ustadoh i stadoh u odbranu moje Žepe i moje domovine. Allah dž. š. mi dade taku špagu da se ne može kazati...

Na sredini poljane u selu Lazama tenk puca na sve strane. Znade dušan da ga nemam čime uništiti pa žeže kud mu je voija. Iznad naših glava otkida vrhove homorika, lomi i ruši stabla. Naš komandant odreda Ramo Ćardaklić gleda tenk, jede se što mu ništa ne možemo i—i, ja odlučim.

— Odoh ga uništiti flašom — kažem. »Ne! Ja ti naređujem... Ne more!« —

Čujem ali ne vidim komandanta. On je odlučan. Pucače mi u noge da bi mi

spasio glavu, kaže, a ja proučim bismile i krenem. Trčao sam koliko sam imao snage u pravcu tenka. More i moram komadante! — stisnutih zuba i stegnute flaše u ruci trčao sam sve brže. Primjetili su i osuli su paljbu prema meni. Za moje sam bio otpisan. Allahu šučur ni jedan ne pogađa, a zuji oko glave. I granate padaju. U glavi mi je samo jedno — da uništim tenk. Kada su dušmani vidjeli da ostajem na nogama, posada iskače iz tenka i bježi.

Pritrčavam tenku i ubacujem zapalji­vu flašu s benzinom u unutrašnjost tenka. On je buknuo, a ja sam nagario nazad. Moji su zapucali iz šume i čuo sam njihove povike oduševljenja. Bilo je i suza.

Treća priča: NAŠE ZAMKE ZA KRVOLOKE

U selu Babljak četnici montiraju nagazne mine, a mi idemo za njima i premještamo ih tamo kuda će oni naići. Na neki način, igrali smo se sa njima. Gdje će, bolan, anamo oni nama podmetati mine, na našem japraku, u našim ćairima po kojima smo odrasli. Helejnejsi... Oni nama montiraju, a mi ih mećemo gdje oni hodaju. Da im još više zakukuljimo, otkrijem se, namjerno, da me vi­de... Zapucaju, a ja, kanom, u strahu ostavim torbu i u torbi lažnu kartu naših minskih polja. I—i, varka je upalila. Popnem se na najvišu homoru da vidim kako će zagaziti kroz »poljanče«, kad belaj... Grupa četnika je bila dvadesetak metara od homore. Sta ako me vide?

Nisam imao druge, šćućuri se Mustafa i šuti, pa ako... Čujem ih dolje pod sta­blom homore. Čekali su pojačanje da krenu u akciju kroz »čisto« polje. Ali, kad Bog hoće dati gruhnu eksplozija. Oni što su dolazili nagaziše na našu zamku, a ovi se dadoše u bijeg. Kliznem niz drvo poput vjeverice. Bome, tu sam lije­pog oružja ućolio za naše...

Preko sela Ribioca, od Živaljevića i Borika krenu najžešća ofanziva na naše položaje. Taj dan mi u krvi piše: 4. maj! Tri naredna dana su helikopterima dovlačili pojačanje i sve je to kretalo na nas. Prije toga smo prevarili njinove izvidnice, posakrivali smo se svud, i na homore, tako da su stekli utisak da smo se povukli duboko prema Žepi. Nape­tost je rasla, ali se komanda slušala: sve dok se naš krug ne zatvori oko četnika nema pucanja! Falilo je možda još dva­desetak minuta da se naš krug zatvori, ali nije izdržalo strpljenje jednog našeg dječaka sa nepunih šesnaest godina.

Zapucao je po četnicima tako žestoko »zalijepljen« za svoju pušku da ga niko nije mogao odlijepiti. Tada smo pokokali 4 hiljade krvoloka. U ovoj bitki sam imao automat  i dvije štake...

Četvrta priča: PJEVAM A DOKTORI Ml REŽU NOGU

Kada pominjem njihova imena, ova­ko, ustajem na ovu moju zdravu nogu i pominjem ih: Šaban i Benjamin Kulovac, Ibrahim Heljić, Nijaz Štitković...

Krvne sudove su povezivali običnim koncem, a sitne palili usijanom žicom. U žepskim pećinama, bez svjetla, vode... tako reći, golim rukama su operisali ranjenike. Imali su samo jedan skalper kojeg su oštrili jegetom (bru­som). Tim skalperom meni nisu mogli prerezati nogu. Moglo je kako je jedino moglo: testerom! Ja sam to tražio: — Režite više, po zdravom dijelu... da se više ne inficira!'Legnem do mog druga, nekog Himze Bajića. I njega operišu. Kažem, hajmo Himzo pjevati? Koju ćemo? — pita on. Hajmo, brate, našu... seljačku... žepansku! — kažem i za­počnem. Doktori režu, a mi pjevamo. Suza frkču, ali ne poturamo pjesmu...

Peta priča: ALAHIMANET ŽEPO, DOĆI ĆU OPET

Moji najteži trenuci? Kada sam izgu­bio najboljeg druga i saborca, žepanskog heroja, rahmetli Sabriju Tabakovića iz Slapa. Pogine kao šehid. Kada sam izvlačio mrtvo tijelo, rahmetli Nedžada Bajića iz četničkog osinjaka. Bio je jedinac u majke. Pogine ko šehid. Kada sam izgubio...

Kada su me stavljali u UNPROFOR-ov helikopter... On se diže iznad Žepe, a ja nisam načisto šta ide a šta ostaje od mene. Dolje pod leptiricom ostaje moje srce, moja Žepa, moji hero­ji... moj sin Ahmed (20) i šćer Džemila (22). Da nije bola u meni, mislim, odlazi moje prazno tijelo. Uh, baš mi je bilo teško...

Šesta priča: PIKADO, ŠULEN I FILDŽAN – KVADRATI

Eto, napisaćeš o meni da sam pob­jednik u pikadu i šulenu. U pikadu sam postigao 105 poena, a u Žepi demonti­rao 1272 nagazne mine. U šulenu sam postigao 110 poena, a u Žepi demonti­rao 86 protivtenkovskih mina i, i, i, kod jedne pogriješio. Nešto mislim: mine, pikado, šulen... sve je to prije rata za mene bilo nepoznato, ha mina, ha pika­do. I ovo ovdje, na sportskom takmičenju invalida, je borba. Neka moja druga borba, a da bi čovjek pobjedio mora vjerovati u sebe.

I na kraju, kaži Mustafa da li si zado­voljan sa svoja privremena 22 stambe­na kvadrata u Ulici Kralja Tomislava na broju 22?

Još dok sam bio na žepskom ratištu moja žena Fatima i sin Muhamed (14) dobili su tu garsonjeru na privremeno korištenje. Čuj šta ću ti reći: za onaj žepski fildžan to je mnogo veće od džezve.

Mustafa SMAJLOVIĆ