Nišan Sulimana Oškopice iz Dumanjića

Nišani XV i XVI vijeka u Bosni i Hercegovini

Šefik Bešlagić

 Nišan Sulejmana Oškopice u selu Dumanjićima kod Rogatice, pisan bosnčicom -1582. godina

 lokalitet Brdo, na mjestu gdje je staro i novo muslimansko groblje
Na nišanu je isklesan sledeći natpis:"A si bileg Sulimana Oškopice".
Iznad natpisa isklesani su krugovi, a sa jedne strane nišana je tupasti mač.

Stećak u Seljanima

 
 

Stećak (ara) kod Muftine džamije

V I E S T N I K HRVATSKOGA ARKEOLOGIČKOGA DRUŽTVA.

 

S puta u PIevlje.

S  puta  u  PIevlje.
( P r io p ć li o  V je k o s l a v  N o v o t n i.)
HRVATSKl  PLANINAR Broj  5.

Sve  glavne  putove  kao  što  i  sve  željeznice  u  Bosni  i  Hercegovini  izgradi  za  vrijeme okupacije  od  god.  1878.  vojua  uprava,  koja  i  danas  još  sva  prometala kao  i  poštu  u  svojoj  vlasti  ima.  Zato  su  i  željeznice  tuj  sve  državne. Prije  dvije  godine  predan  je  prometu  onaj  dio  bosanske  željeznice,  koji vodi  od  Sarajeva  sjevero-iztočno  na  granicu  kraljevine  Sibije  a  ujedno  jugoiztočno  do  sandžaka  Novipazar.  Do  Megjegja  teče  željeznička  ta  pruga  zajednički,  te  prevališ  taj  put  od  97  km.  za  pet  odnosno  6  sati.  Od  Megjegja  do  Vardišta  na  srpsku  granicu  iina  31  km.,  koje  prevaljuje  željeznica  za  dva  sata,  a  od Megjegja  do  Uvca,  na  granicu  sandžaka  novopazarskoga,  imaš  42  km.,  za  koje vlak  treba  takodjer  dva  sata.  Od  Vardišta,  sela  sa  kakovih  300  žitelja  samih Srba,  vodi  tek  staza  dobar  kilometar  do  srpske  karaule  (stražar»ice)  Balvan.  Dva kilometra  od  Balvana  stoji  seoce  Markovo  polje  sa  pograničnom  financijskom stražom.  Tuj  vodi  kolnik  za  osam  sati  vožnje  u  Užice,  grad  s  više  od  7000  stanovnika.  (Gostioničari  Grbić  u  Užicama,  a  Schreiber  u  Višegradu  poskrbil  će se  za  podvoz.)  Na  po  puta  kraj  sela  Kremne  leži  u  ratnoj  austrijskoj  povijesti dobro  poznati  donekle  još  uščuvani  Laudonov  šanac. Od  Uvca,  novoga  neznatnoga  naselišta,  nastaloga  tek  iza  okupacije,  stići ćeš  preko  rječice  Uvca,  koj<j  tuj  ide  u  Lim,  za  po  sata  dobrim  kolnikom  u  novopazarski  grad  Priboj  na  desnoj  obali  Lima.  Od  Priboja  u  Prijepolje sve  uz Lim   nema  kolnika,  već  samo  put  za  pješake  j   jahače;  odaljeno  je  to  mjesto od  Priboja  35  km.  Od  Prijepolja  u  Plevlje  ima  opet  dobar  kolnik,  kojim  ćeš  ono 45  km.  prevaliti  za  4-5  sati.

Željeznica  ta  Sarajevo-Uvac  najbliži  je  pravac  do  željeznice  turske,  koja od  Mitrovice  ide  preko  Uskuba  do  Soluna.  Čim  se  dakle  izgradi  gvozden  put od  Uvca  do  turske  Mitrovice,  spojen  je  u  jednu  ruku  sav  zapadni  Balkan  preko Sarajeva  i  Metkovića  sa  Jadranskim  morem,  a  u  drugu  ruku  preko  Sarajeva  i  Zagreba  ili  Niša  i  Beograda, dakle  na  dvije  strane  sa  Peštom  i  Bečom. Ja  sam  već  prije  tri   četiri  godine  mislio  u  Novipazar.  nu  radi  dalekoga, tegobnoga  i  dosta  nesigurnoga  puta  odgodio  sam  ga  saznavši  da  se  sprema  žeIjezni  put.  I ovoga  Ijeta mi se opet skoro taj  put  izjalovi.  Spremah  se  naime  sedamnaestoga  kolovoza  iz  Sarajeva  u  Novipazar,  a  u  to  puče  po  Sarajevu  glas,  da se  je  Plevlje  diglo  na  Sulejnian-pašu,  svoga  gospodara  u  Plevlju.  Čekah  još  dva dana  na  potanje  vijesti,  pa  kad  ih  ne  bi,  sjednem  u  željezni  voz,  koji  me  za  četiri sata-84  kilometra  —  poveze  do  stanice  Ustiprače-Goražde. Ta  je  željeznica  obzirom  na  tehničke  i  prirodne  divote  jedna  od  najkrasnijih  med  evropskim  gorskim  željeznicama.  Od  sarajevske  glavne  stanice (528  m.)  probila  si  je  put  kroz  Čobaniju,  Bistrik,  Hrid  i  Alifakovac,  južne  mahale  (dijelove  gradske)  sarajevske  u  kameno  podnožje  starca  Trebevića  (1629  m.)  penjući  se  inučno  lijevom  obalom  Miljačke.  Voz  skače  čas  preko  dubokih  i  strmih  uvala,  vododerina  i  jazina  gorskih.  čas  se  gubi  u  kameni  prorov. iz  kojega  izlazi  na  ogled  plahe  Miljačke,  koja  bučno  preskakuje  gole  hridine  i pećine  stotinu  i  stotinu  metara  tik  pod  željeznicom.  Onkraj  se  Miljačke  duboko u  klancu  provlači  glavna  cesta.  koja  vodi  na  istok,  kamo  i  željezni  voz  juri. Ovim  klancem  išla  je  u  starom  i  srednjem  vijeku  od  Vrbasa  i  mora  sva  kopnena trgovina  do  Carigrada,  kako  nam  Jireček  (Handelsstrassen  in  Ser.  und  Bosnien) dokazuje.  I  naši  stari  Dubrovčani  znadu  za  taj  put.  Za  dobar  sat  vožnje  klanac na  jednom  zijevne  u  krasnu  dolinu.  Odasvud  te  u  Ijetu  grli  sočna  zelen,  humci crnogorice  i  prostrane  gorske  livade.  To  je  stanica  i  selo  Pale  (832  m.),  Ijetovalište  Sarajevaca.  Pred  sobom  u  daljini  ugledaš  južno  Jahorinu  planinu (1893  m.),  a  istočno  novu,  dugu,  visoku  i  okomitu  stijenu,  u  našoj  narodnoj pjesmi  toliko  puta  spomenutu  Romaniju  planinu  sa  Orlovom  stijenom (1629  m.),  koju  je  Kraljević  Marko  toliko  puta  proliodio.  Nasred  Romanije  planine  pružila  se  'na  široko  i  daleko  visoravan  Glasinac  sa  nekoliko  siromašnih sela.  Taj  Glasinac  ogromno  je  predhistorijsko  grobište,  na  kojem  se  nalaze  više hiljada  starih  grobova;  narod  ih  zove  giomilama.  O  njima  obilno  govori  Glasnik zemaljskoga  muzeja  u  Sarajevu  god.  1894— 1895.  Ovamo  se  uputiŠe  članovi arheološkoga  kongresa,  što  se  je  sastao  u  Sarajevu  god.  1894.,  na  čelu  mu  glasoviti  R.  Virchow.  ,

Željeznica  juri  izmedju  Romanije  planine  i  Jahorine  dižuć  se  svejednako pred  stanicom  Stambulčić  (940  m.)  do  najviše  visine  od  946  m.  pa  zalazi  tuj  u 852  m.  dugi  prorov.  Ovdje  je  ujedno  razmedje  rijeke  Drine  i*  Bosne.  Zeljezni  se put  tada  spušta  preko  kukova  i  stijena,  jaruga  i  voda:  Stambulčića  potoka, Grabovice,  Rakite,  Lisine,  Gračanice,  Laznice,  Dragosine,  Brnjice,  Čemernice, Rakitnice,  Ljutice,  ljute  Prače  i  mnogih  drugih  vrela  i  potočića,  koje  iz  srca Ranjen  planine  jure  u  Praču.  Uz  ovu  si  je  željeznica,  stisnuta  medju  gomilama^ osovnih  stijena,  probila  na  čudan  način  svoj  put.  Ona  skače  sa  ruba potoka  u  sam  potok,  u  kojem  si  je  put  podigla  na  umjetno  sagradjenoj  pećini; ondje  si  je  izbila  prolaz  dinamitom  u  liticu;  sad  šumi  na  lijevoj,  sad  preskakuje na  desnu  obalu;  čas  ju  vidiš  kao  cmu  neman  kako  iz  kamena  izlazi  pa  u  isti mah  opet  izčezne  u  kamenu  utrobu.  Gdje  nije  nikad  stupila  Ijudska  noga,  gdje ni  koza  ne  uzmože  na  brst.  tuda  gvozdena  neman  razmeće  bistru  vodu  i  tih kamen.  Cijelim  putem  od  Prače,  nekad  sijela  biskupskoga  i  znatne  trgovine  dubrovačke,  pa  sve  uz  Banju  stijenu  do  stanice  Mesići-Rogatice  -  do  30  km. daljine  —  željeznički  se  vlak  mota  duboko  u  ponoru  rijeke  Prače  te  ti  se  njen trag  prikazuje  kao  niz  galerija  u  kamen  uklesanih,  kojom  se  ona  smuca  nestalno  i obijesno  kao  gorostasna  zmija.  Stotinu  i  stotinu  metarcenti  dinamita.  što  su  ili Ijudi  i  konji  ovamo  pronijeli,  trebalo  je  tuj  spustiti  u  te  hladne  dubine.  Dan  i noć  drhtale  su  gore  i  pećine  od  užasne  trešnje  dinamitske.  Trideset  hiljada ljudi  radilo  je  na  toj  pruzi  istodobno  ođ  god.  1904.  živom  vatrom,  pod  zemljom. u  tvrdom  kamenu  i  u  ledenoj  vodi  bijesnih  potoka  i  rijeka.

U stanici  ,,Ustiprača-Goražda“  ostavim  vlak  te  ugledam  tuj  prvi  put  hladnu. zelenkastu  Drinu.  Omnibusom  se  odvezem  za  sat  (12  km.)  preko  Drine  u  Goraždu  za  2  krune,  nastaniin  u  gostioni  Čeha  Olehle,  koji  i  na  stanici  i  kraj  stanice  ima  dobre  svoje  gostione,  uzmem  za  sutradan  na  pošti  biljet  do  Plevlja za  12  kruna,  pa  odem  prije  svega  kroz  grad  opet  preko  novoga  mosta  na  desnu obalu  Drine.  da  u  bistroj,  kamenoj  rijeci  okupam  zaprašeno  tijelo  i  da  odahnem u  krasnoj  okolici  milovidne  varošice,  koja  je  svoje  kuće  nanizala  pod  brijegom s  veće  strane  na  lijevoj  obali  Drine. Goražda  (340  m.)  je  danas  neznatna  varoš  od  nešto  preko  1500  žitelja, ponajviše  muslimana;  ima  i  nešto  katolika  i  Srba.  Što  si  javnih  zgrada  obično našao  u  drugim  bosanskim  gradićima,  to  imaš  I  ovdje:  dvije  džamije.  katoličku  kapelu,  vojnu  poštu  i  brzojav,  žandarmeriju,  financiju,  kotarsku  upravu, 3  škole  (1  opću  i  2  muslimanske),  2  bolnice  (1  opću  javnu  i  I  vojnu);  vojnici. kojih  stoji  ovdje  veći  odio,  imadu  svoje  upravne  zgrade,  a  povrh  toga  još  i arapsku  pastuharnu.  Sva  Goražda  s  tri  je  strana  okružena  gustom  bukovom gorom.  Lijepi  vrtovi  i  krasni  voćnjaci  donekle  mu  zastiru  čiste  kuće.  Mene  je povrh  toga  zaninialo  saznati,  gdje  je  stajala  ona  tiskara,  koja  je  u  16.  vijeku tuj  tiskala  crkvenu  knjigu. Prije  nego  ćeš  od  stanice  ući  u  Goraždu,  opazit  ćeš  uz  put  desno  malu srpsku  crkvicu.  To  ti  je  Sopotnica,  gdje  je  nekoć  stajao  veliki,  glasoviti  manastir, što  ga  je  po  narodnom  kazivanju  Herceg  Stjepan  sagradio.  Pred  crkvicom  ima inedju  inima  nadgrobni  kamen,  na  kojem  je  uklesano  glagolicom  ime  kneza Radoslava  Širinića.  Domaći  su  begovi  opetovano  iza  razorene  te  kuće  božje nastojali,  da  se  na  novo  crkva  podigne  držeći,  da  je  taj  Rade  Širinić  njihov pradjed  bio.  Kulturno  znatna  je  ta  crkvica  još  za  to,  što  u  njenom  zidu  ima rimskih  spomenika.  Od  razvalina  dakle  rimskih,  koje  su  tuj  stajale,  sagradjena je  ta  crkvica. Ali  Sopotnica  upravo  bijaše  u-16  vijeku  i  sijelo  tiskare,  u  kojoj  su  kaludjeri  tiskali crkvene  knjige  glagolicom  i  bos.  ćirilicom.  Naročito  se  spominju trojica  iz  prve  polovice  16.  vijeka  i  to:  Božidar  Goraždanin,  djakon  Radojc i  Teodor  Jeromonah.Na  Gjurgjevo  se  slavi  ovdje  crkveni  zbor  i  krsno  ime  te  crkvice,  pa se  tuj  skupi  sila  naroda  bez  razlike  vjere,  kršćani  i  muslomani,  da  svetkuju Gjurgjevo  na  grobovima  davno  sahranjenih  svojili  otaca. Sutradan  krenem  prije  pete  ure  u  jutro  u  poštanskoj  ,,diližansi“  pod vojničkom  pratnjom  put  Plevlja,  pošto  sam  kod  Olelile  slatko  spavao  kao  što mu  je  i  hrana  dobra  bila. Put  u  Plevlje  vodi  jedno  vrijeme  uz  vodu  desnom  obalom  Drine.  Skrenuvši prema  istoku  ostavlja  Drinu,  te  se  okučima  penje  15  km.  kroz  Kozaru  planinu  do han  Kozare  na  697  m.  visine.  Odavle  se  opet  okučima  malo  spušta,  da  se  na  novo digne  u  Ćajnici  na  801  m.  Od  han  Kozare  do  Cajnice  ima  5  km.Čajnica  je  grad  kao  i  Goražda  od  1500  žitelja,  ponajviše  muslomana,  mala trećina  njih  su  Srbi.  Ima  javnih  zgrada  i  upravu  kao  i  Goražda.  Kuće,  pod kojima  teče  potok  Janjina,  što  dolazi  iz  Kozare  planine,  nanizala  je  Čajnica pod  strminama  crnogoricom  obrasle  gore  Stražice  (1439  m.)  i  Orlovice  stijene (1311  m.),  tako  da  su  ju  ove  sa  zapada  i  juga  sasvim  zatvorili  i  stisli  kao  u kotao,  dočim  se  je  s  protivne  strane  nad  Janjinim  potokom  izbočio  siini  kameni kuk,  čivči  brdo.Što  strancu,  koji  sa  istoka  dolazi,  u  oči  udara,  jest  vanredno  čaran  pogled na  grad,  a  u  njem  na  relativno  velebnu,  novu  srpsku  crkvu  sa  visokim  tornjem. A  ta  crkva  i  jest  predmet,  koji  ima  za  Čajnicu  veliku  znamenitost.  U  njoj  se naime  čuva  čarobna  i  —  kako  misle  —  čudotvorna  slika  majke  boŽje  usred crkve pod badahinom; slika je ta sva srebrom okovana.  Na  Malu  i Veliku  Gospojinu ne  može  Ćajnica  često  svijet  primiti,  što  se  tuj  na  proštenje  sastane  sa  svih  krajeva  istoka  —  i  kršćani  i  muslomani,  žensko  i  muško,  staro  i  mlado,  da  isprosi u  bolesti  i.  jadtt*  za  sebe  ili  svojtu  svoju  milost  od  te  majke  božje.  I  musloman se  tuj  pobožno  klanja  pred  križem  te  prima  svetu  vodu  i  ulje.Slika  ta  stajaše  prije  u  niskoj,  maloj  potleušici  kraj  crkve.  U  tu  potleušicu vode  4  kamene  stube  pod  zemlju  u  mali  prostor,  malu  izbicu,  taracanu  izlomoljenim  kamenom  i  ciglom.  Tuj  ima  do  20  ikona,  sve  starinske,  crvotočne,  pa je  tuj  i  ona  čudotvorna  slika  od  16.  vijeka  čamila,  dok  joj  se  ne  sazida  sadanji velebni  liram  godine  1860.— 1870.  Slika  je  ta  donesena  iz  manastira  Banje  kraj Priboja  u  Novompazaru.  Kad  je naime  Sinan  beg  taj  manastir  razorio,  ponesoše  ju vjernici  potajno  u  Čajnicu.  Budući  da  je  Sinan, beg  rodom  čajničanin,  koji  je obože  po  božjoj  volji  Banju  razorio,  da  slika  čudotvorna  može  doći  u  Čajnicu; zato  ju  i  jednako  štuju  i  muslomani  i  kršćani.  Taj  Sinan  beg  leži  sa  svojom kadunom  i  sinom  u  džamiji,  koju  je  on  sagradio  prije  smrti  kraj  te  crkve.Od  Čajnice  se  s  početka  put  opet  spušta  uz  desnu  obalu  Janjine  ispod gorskih  visova  obraslih  gustom  crnogoricom.  Prešav  han  Mostine  diže  se  jednako okučima  do  sedla  Metaljke,  do  granice  Bosne  i  sandžaka  novopazarskoga.  Put  taj od  Čajnice  do  Metaljke  ima  12  km.Metaljka  je malo  novo  naselište  1221  m. visoko,  tek okupacijom  niklo.  Kuće mu  sagrade  vojne  oblasti.  Osim  dvije  tri  turske  kuće  drži  ovdje  češka  obitelj sitničariju  i  krčmu.  Dvije  straže  stoje  ovdje,  dvije  žandarmerije,  dvije  financije, dvije  revizije  prtljage  i  osobe  —  turska  i  naša  austro-ugarska.  Bez  putnoga lista,  kojega  tu  i  jedna  i  druga  oblast  strogo  pregleda  i  potvrdjuje,  ne  možeš preći.  To  se  primjerice  vidi  s  toga,  što  jednoga  moga  suputnika  muslomana  ne propustiše,  jer  mu  je  vrijeme  označeno  u  putnom  listu  za  jedan  dan  izmaklo. Prodje  sat,  dok  su  revne  oblasti  svoj  zvaniČni  posao  obavile.  Pošta zmijeni  konje,  a  mi  krenemo  dalje.  Dobijem  ovdje  tri  nova  suputnika.  tri  Turčina, i  to  dva  liodže,  od  tih  bijaše  jedan  Arapin,  i  sarajevskoga  bega.Put  se  od  Metaljke  okučima  uspinje  još  za  200  m.  na  bilo  gorsko,  Svijetlo Borje,  obraslo  divnoin,  gorostasnom  omorikom.  Na  kilometar  daljine  nadjenio brzojavne  žice  na  zemlji  potrgane,  i  to  jednu  i  drugu,  tursku  i  našu,  koje  od Metaljke  uporedo,  ali  zasebice,  idu  u  Plevlje.  Poštar  htjede  spojiti  bos.-lierc. žicu, a  svi  mu  ini  putnici  pomogosmo,  ali  jalov  bijaše  sat  naše  muke,  ne  uspjesmo. Prevalismo  tako  od  Metaljke  17  km.  te  stigosmo  u  Bojanić,  selo  od  kakovih  300 naokolo  rastepenih  turskih  kuća,  a  za  daljnjih  12  km.  u  Gotovušu.  Na  jednom i  drugom  mjestu  stoji  veća  kasarna  i  posada  naše  vojske.  ujedno  pošta.  Ovo su  ujedno  ishodišta  za  cestovne  patrole.  Od  Goražde  naime  pa  sve  do  Plevlja i  dalje  u  Prijepolje  ceste  su  uvijek  pod  vojnom  stražom.  Dva  do  tri  momka  idu na  puškomet  daleko  cestom  jedni  prema  drugima.  a  osim  toga  pošta  vozi  još u  drugim  kolima  sa  sobom  stražu.  U  Gotovuši  stoji  krasan  dvor  Bairović-paše, najbogatijega  Turčina  u  Plevlju  i  okolici.  Ovaj  opskrbljuje  ugovorom  našu  vojsku u  Plevlju  sa  svom  menažom.

Od  Gotovuše  do  Plevlja  ima  još  II  km.  Od  vrha  Metaljke  se  do  Plevlja -40  km.-spuštaju  na  put  gola  gorska  rebra.  Kad  si  ostavio  vrh  Metaljke,  ostavio si  gorski  raj,  a  ušao  u  zemaljsku  kamenu  pustoš.  Jednolično  se  put  vijuga  pod rebrom  tih  pustih  kosa,  prelazeći  čas  niže  čas  više  od  jedne  kose  na  drugu. Tu  nema  vrela,  nema  šume,  nema  vrtova  ni  voćnjaka.  Ne  pozdravljaju  tuj  put- nika  ni  bujna  sela,  ni  pitne  livade,  ni  plodna  polja.  Jedva  ćeš  na  dalekom  tom putu  sresti  čovjeka.  I  u  selu  kao  da  je  sve  izumrlo.  Nije  čudo,  kad  su  ti  kuće jedna od  druge  često  pA  km.  rastavljene,  uz  koje  ćeš tek  naći  koju  strn,  koju  voćku. Na  putu  dostigosmo  dvoje  djece,  dvije  curice  od  7 i 10  godina.  Videći sirotice  gdje  teško  idu,  uzesmo  ih  dozvolom  poštara  u  kola,  te  ih  stisnemo uza  se.  Putovahu  iz  Foče  u  Plevlje  nekoj  strini;  bifaše  to  siroČad  bez  oca  i majke.  Ohrabreni  pjevahu  nam  hrvatske  pjesme,  a  i  mi-  osim  Arapina  s  njima.  Tako  odbijasmo  uz  tu  djecu  nesnosnu  žegu,  prašinu  i  putnu  dosadu, nadarivši  djecu  još  prije  rastanka.Tako  stigosmo  oko  4  i  p6  sata  po  podne  pred  vojnu  poštu  u  Plevlje, prevalivši  dan  prije  željeznicom  84  km.  za  4  sata,  a  taj  dan  od  jutra  4  i  p6 sata,  opet  84  km.  kolima.Plevlje  ili  turski  Tašlidže  (t.  j.  kameni  kraj)  jest  najveći.  najljepši  i  najznanienitiji  grad  u  sandžaku.  Okružen  je  sa  svih  strana  visokim  golim  brdinama; kuće  su  mu  se  skupile  na  gusto  u  plodnoj  kotlini.  koju  protiče  rijeka  Čehotina.  što  kod  Foče  ide  u  Drinu.  Grad  stoji  830  m.  nad  morem  te  broji  do 10.000  žitelja,  od  kojih  su  dvije  trećine  muslomani  a  jedna  trećina  Srbi,  ne uračunav  ovamo  po  kojega  doseljenika  jevrejca  i  posadu  našu  od  2000  momaka. Ima  tuj  džamija a od  god.  1886.  i  katol.  vojna  kapela  podignuta  u  Iogorištu.  Muslomani  i  Srbi  imadu  dakako  svaki  svoju  osnovnu  školu.  a  i  neku  vrst  srednje,  kako oni  kažu,  u  toliko.  što  se  tuj  uče  u  srpskoj  školi  franceski,  a  u  turskoj  latinski, ali  tek  u  glavnom  te  jezike  samo  p i s a t  i,  kako  mi  to  kazivaše  tamošnji  austro-ugarski  konsul,  L.  grof  Drašković.  (Svršit  će  se.)

Rogatica 1918 (Kotarski i općinski organi)

izvor: Bošnjak zvanični kalendar

Pregled kotarske uprave,  škola i općinskih organi vlasti

Rogatica 1878 i 1879

Bosna : podaci o zemljopisu i poviesti Bosne i Hercegovine

AUTOR: Vjekoslav Klaić

 "Matica Hrvatska", 1878.

 Opis Bosne i Hercegovine

 AUTOR: Tomo Kovačević

Beograd : [s.n.], 1879.

Zabava "Narodne Uzdanice" u Rogatici 1937

NOVI BEHAR, BR. 17-19

Treći dan kurban-bajrama 23. februara o. g. priredio je mj. odbor „Narodne Uzdanice“ u Rogatici svoju godišnju zabavu. I ovogodišnja zabava kao i svake godine ima posve muslimanski karakter, jer su je posjetili i oni muslimani, koji se inače rijetko viđaju na zabavama. Naši sugrađani pravoslavne vjere, koji nijesu posjeći­vali ni Gajretove zabave dok su se davale ovdje, ne posjetiše ni našu, za tim ne posjetiše zabave ni naši sugrađani jevreji, jer im smeta uloga Moše u komadu „Svak na posao“, makar da se tom ulogom oni apso­lutno ne vrijeđaju, jer su ovake uloge pretrga i télala date i četvorici muslimana. Još jedna grupica ne po­sjeti zabavu, a to su ljudi zavisni, t. j. oni zavise o svom ćejfu, poremeti im se svakdašnji sastanak oko akšama i dalje ... „Narodna Uzdanica“ nije nikakva politička ni partijska organizacija, da bi kome bilo oprečna, nije ni nacionalno obilježena, nego je ona samo muslimanska i samo pomaže muslimansku si­romašnu mladež, što mogu da vide i oni, koji su dalje od nje. Onda je jasno, da oni koji je ni jednom u godini ne mogu da potpomognu ni ulazninom od par škole i obraća propasti (kao što to Remzibeg bijaše naumio).

Program zabave bijaše i lijep i obilan Ahmed Hurem otpjevao je dvije ravne uz pratnju gitare uz buru odobravanja. Društveni članovi — diletanti izveli su zatim dva komada i to jedan prizor iz nedovršene drame merhum Safvetbega Bašagića „Bosanski ponos“ i „Svak na posao“ od Mulabdića. Prije prvog komada održao je Munib Hafizović, stud prava, lijep govor 0 merhum Bašagiću i njegovu nedovršenom pjesmotvoru. U ulogama se naročito pokazaše Osman Hurem u ulozi kadije i Asim Lihić, a u drugom komadu Fehim Hadžić (Mošo), Fadil Pašić (Remzibeg) i Osman Hu­rem (Ibrahimbeg), te Halid Koro (Biber) Iza programa razvila se zabava po volji: ples, koriandoli, tombola i bife bijahu obilni za što su tu doprinijele naše vrijedne djevojke. Zabavu su pomogla i naša druga društva i organizacije: Udruženje trgovaca ustupom svojih prostorija za održanje proba i Udruženje za­natlija, čiji je tamburaški zbor besplatno učestvovao u zabavi. Zabava je potrajala u najljepšem raspoloženju do neko doba noći. 1 moralni i materijalni uspjeh je vrlo dobar.

 

1936

Kulturno-prosvjetno društvo Bošnjaka "Narodna uzdanica"

 Dramska sekcija društva “Narodna uzdanica” u Rogatici 1938 godine: Nafija Ferhatbegović, Fadila Dajidžić, Remzija Ferhatbegović, Munir Jamaković, Mustafa Nalbantić, Nurudin Hadžiahmetović, Ismet Šetić, Hašim Jasenković, Bekir Čapljić i ostali.

Abeda – brico i sevdalija

Abeda – brico i sevdalija

Muhamed Mešić – Abeda se brijačkim poslom počeo baviti od davne 1955.godine kada je pošao na zanat, ali je istovremeno radio i kod oca u njegovoj brijačnici. Abedin otac Galib i majka Nehdila su se bavili ovim poslom i prije II svjetskog rata. Nakon rata Mešići su imali radnju preko puta Robne kuće ( do slastičarnice) u kojoj su kasnije bile prostorije IZ Rogatica. Posle toga radnja je preselila u prostorije nekadašnje prodavnice “1 Maja” kada počinje i raditi u brijačnici Abedina sestra Vesna. Oko 1975 godine izgrađenen je novi frizerski salon preko puta hotela Park gdje je Abeda radio sve do 1992 godine.

Poseban dio života Abedi predstavlja vrijeme provedeno u KUD- “Slaviša Vajner Čiča” u kojem je proveo 30 godina i sa kojim je obišao Libiju, Tunis, Njemačku, Bugarsku i cijelu Jugoslaviju. U KUD-u je počeo kao dijete, a bio u član muzičke sekcije.

Abeda je bio vrstan pjevač sevdalinke, kojeg se stariji Rogatičani dobro sjećaju i pamte njegove neponovljive interpretacije. Gdje god je pjevao publika ga je više puta vračala na bis, posebno u Brčkom, Pljevljima i Novoj Varoši. Učestvovao je na više festivala i priredbi gdje je ostvario zapažene rezultate. Na audiciji “ Prvi glas Istočne Bosne” u Goraždu zauzeo je prvo mjesto, a na Prvom festivalu narodne muzike u Zavidovićima zauzeo je visoko mijesto, i ako su bili pjevači iz cijele Bosne i Hercegovine. Bio je primljen na audiciji za Radio Sarajevo, ali nije htio da napusti posao i svoju Rogaticu. Za arhiv Radija Sarajeva snimio je pjesmu “Oj sudbino ja te pitam”.

Hasan Kikić, ljubavna priča

Hasan Kikić, bosanskohercegovački književnik, pisao poeziju i prozu, rođen je u Gradačcu 20.08.1905.  godine u porodici školskog podvornika Hase Kikića i Munire Đulbegovićeve, kćeri iz osiromašene begovske kuće, poginuo je 6.05.1942. godine kod sela Rapta, na planini Čemernici.

Učiteljsku školu je pohađao u  Derventi i Zagrebu i radio kao učitelj u Pašinom Konaku  (Hajderovići) u okolini Zavidovića, Rogatici, Gornjem Sjeničaku  u okolini Vrginmosta  i Pisarovini u Hrvatskoj. Pravni fakultet pohađao i završio u Beogradu. 1937. godine sa Skenderom Kulenovićem i Safetom Krupićem pokrenuo u Zagrebu muslimanski časopis Putokaz. Početkom Drugog svjetskog rata odlazi u partizane u februaru 1942. i kao komesar bataljona gine tri mjeseca kasnije - 6. maja 1942. u četničkoj zasjedi.

Anka Kikič Jovanović

Za vremene boravka u Rogatici od 1928.-1932. godine Hasan je aktivno učestvovao u kulturnom životu Rogatice. Od 1929. do 1932. godine je formirao i vodio hor “Prijatelji”.U Rogatici Hasan upoznaje Anku Jovanović, također učiteljicu, kćerku iz ugledne rogatičke građanske porodice. Ljubav između muslimana i pravoslavke u ono je vrijeme u malim i zatvorenim bosanskim čaršijama bila ravna skandalu, koji bi se zatim pretvarao u legendu, koja će se prenositi s koljena na koljeno i izazivati niz različitih emocija u onih do kojih legenda dopre: prezir, strah i divljenje. Ili različito temperirani spoj svega toga. Sa Ankom se ženi 1932.godine. Ankini su bili zgroženi, kao i Hasanovi. Mladih se odrekla rodbina i s jedne i s druge strane, a on je mudro procijenio da im je najpametnije da idu iz Bosne. U strahu da on i supruga ne budu žrtve nasilja, Kikić je bio primoran tražiti premještaj u Hrvatsku. 

Od 1929. do 1932. godine u Rogatici je djelovao hor “Prijatelji”, koji je formirao i vodio Hasan Kikić

Poslije Kikićeve smrti, Anka je došla u Gradačac i putem antifašističkog fronta žena, aktivno učestvovala u borbi protiv fašizma, Poslije rata, Anka se preselila u Sarajevo. Tu je ostala sve do pred početak posljednjeg rata kada se, kao iznemogla i onemoćala preselila kod sina Zlatka u Beograd, koji je već duži niz godina tamo živio i radio. Kod njega je i umrla.

 Pisma su upućena Hamidu Dizdaru i pisana tintom, sa datumima slanja 18. i 19. ?., iz Rogatice
ZAVIČAJNA ZBIRKA BIBLIOTEKE GRADA SARAJEVA
ZBIRKA RUKOPISA HASANA KIKIĆA

Kad se prvi put čulo za Gađana

 Kad se prvi put čulo za Gađana 

Iz romana - novele “Gađan” 

 Midhat Ajanović Ajan

(radnja smještena u Čadovinu kod Rogatice)

Sve su ozbiljne novine u Titinoj Jugoslaviji bile dosadne i sve su ličile jedna na drugu, bez obzira jesu li izlazile u Zagrebu, Skopju, Beogradu ili Sarajevu. Ako bi Tito išta radio, a rijetki su bili dani da nije radio baš ništa, onda bi sutradan sve to bilo opisano na prvoj strani uz obaveznu Maršalovu sliku, na ostalim stranicama prepisivani su dugački referati sa bezbrojnih sjednica Komiteta koje niko živ nije mogao razumjeti, pa ih zato nije ni čitao. Događaji iz svijeta se nisu mnogo pominjali, osim ako taj dan nije možda ubijen predsjednik Amerike ili se čovjek ispeo na Mjesec, a na kulturnim rubrikama su se ponavljali referati ili bi bili objavljivani intervjui sa pjesnicima što su znali sastavljati fine stihove o Titu, partizanima i socijalizmu. Sve u svemu, štogod zanimljivog moglo se naći samo na sportskim stranicama, jedinoj rubrici koju su normalni ljudi čitali u ozbiljnim novinama.
 Zbog toga su oni koji su izdavali neozbiljne novine u Jugoslaviji mogli zaraditi fine pare. Nije to bilo kao u Rumuniji ili Poljskoj gdje je, kažu, sve živo bilo zabranjeno. U Jugoslaviji nije. Ako nisi imao ništa protiv Tita, Partije, vlasti radničke klase i jugoslavenskog puta u socijalizam, a najbolje ako te politika uopće nije zanimala, mogao si štampati stripove i romane o kaubojima i Indijancima, zabavne i porodične revije, magazine koji se bave crnom magijom, tračevima o glumcima i pjevačima, predviđanjem budućnosti i drugom besposlicom, vlast je gledala kroz prste čak i na pojavu takozvanih "muških novina" punih slika gologuzog ženskinja.
 Pričalo se da je i sam Maršal Tito, sve te novine u potaji listao i u njima uživao.

* * *

 Milan Zoranović je bio dopisnik zagrebačke "Arene" i jedan od najboljih novinara tog sedmičnjaka koji je dugo vremena bio daleko najtiražniji list u Jugoslaviji. "Arena" je štampana na glatkom papiru u šarenim bojama i od prve do zadnje stranice bila je ispunjena reportažama čiji su glavni junaci bili ljudi sa dvije glave, tri oka, duplom slezenom, oni što jedu žilete i staklo ili su obdareni neobičnim umnim sposobnostima, čudotvorci, hipnotizeri, telepate, ili narodni ljekari. Još češće je pisao o običnim ljudima kojima se dogodio kakav veliki belaj, takav čiji je uzrok bila neka natprirodna sila, a pokatkad bi se radilo i o nekome koga je zadesila iznenadna sreća kao što je dobitak na lutriji ili sportskoj prognozi zahvaljujući tome što je usnio dobitnu kombinaciju ili mu je tajanstveni glas u noći prišapnuo rezultate utakmica koje tek treba da se odigraju.
 Kako je Bosna, kao što se zna, zemlja puna legendi, mitova i nikad razjašnjenih tajni, Milan ne samo da je uvijek imao pune ruke posla nego uglavnom, za razliku od drugih svojih kolega iz "Arene", nije morao gotovo ništa izmišljati. Svake bi se hefte u Bosni dogodilo nekakvo čudo, Milan bi to zabilježio i tako zaradio svoju platu.

* * *

 "Arena" je godinama bila duševna hrana i starom i mladom. U skoro svim dijelovima Jugoslavije, čak i tamo gdje se govorio slovenački, makedonski ili albanski jezik svake srijede, kad je "Arena" izlazila, ljudi bi se tiskali oko trafika da kupe svoj omiljeni list. Bilo je to tako sve dok se krajem šezdesetih, a pogotovo početkom sedamdesetih godina redovi pred trafikama ne počeše naglo smanjivati da bi postepeno potpuno iščezli, a na desetine primjeraka "Arene" stajali bi po cijelu heftu u izlogu te bi na kraju, neprodani bili vraćeni izdavaču u Zagreb. Glavni uzrok ovoj tržišnoj katastrofi "Arene" bio je fenomen poznat u svijetu kao "seksualna revolucija", što je za posljedicu imalo nastanak jedne nove vrste štampe čiji su najvažniji sadržaj bile fotografije golih žena, a u svim tekstovima se, dibidus slobodno, pisalo o onim stvarima. Vlast u Jugoslaviji propustila je ovu bezobraznu novotariju stiglu sa Zapada, mnogo lakše nego bi čovjek pomislio da je bilo moguće u jednoj komunističkoj zemlji. Naravno, bilo je pameti u svemu tome, narod je pomahnitao od silne seksualne slobode pa nikom više nije padalo na pamet da traži kakvu drugu. Svi su pričali o jebačini - niko o politici.
 Najviše uspjeha u izdavanju tih nazvanih "seksi listova" imala je redakcija beogradskog magazina "Čik". Kao i u drugim sličnim novinama i u "Čiku" su se mogle naći rubrike u kojima "stručnjaci za seks" odgovarajući na pristigla pisma tješe muškarce - čitaoce kojima se broj centimetara na njihovoj najvažnijoj alatki činio nedovoljnim ili uvjeravaju cure i žene kako je u izvjesnim slučajevima moguće izgubiti nevinost samo parcijalno, a da se ponekad može biti djelimično trudan. Bilo je u "Čiku" još hejbet sličnih stvari. Međutim, ono što je ovu novinu izdvajalo od svih ostalih bilo je to što su se urednici dosjetili da objavljuju jednu rubriku pod nazivom "Ljubavna iskustva". Na prvi pogled su "Ljubavna iskustva" izgledala kao obična pisma čitalaca, ali u stvarnosti sve tekstove je pisala skupina mladih, nezaposlenih književnika što ih je "Čik" angažirao računajući prije svega na njihovu raskalašenu seksualnu maštu. Računica se pokazala tačna, jer su pisci, sastavljajuci tobožnja pisma u kojima izmišljeni čitaoci opisuju svoje neobične seksualne pustolovine, uradili pravi posao. Što `no kažu, mnoga se pubertetska desnica nažuljala zbog "ljubavnih iskustava". Treba li reći, "Čik" je postao list sa najvećim ikad prodatim tiražom u Jugoslaviji.
 Vječne tajne skrivene ispod ženske suknje ma kako nam se ponekad činile obične i banalne, imale su, pokazalo se, veću tržišnu vrijednost nego bezbrojna čudesa ovog i onog svijeta, putovanja u svemir, historijske spletke, mračna proročanstva, i druga moguća i nemoguća dešavanja o kojima je pisala "Arena".
 Zato je ono što se dogodilo u zabačenom istočnobosanskom zaseoku Čadovina, gdje je veliko kamenje počelo da pada ranjavajući ljude, stoku i razvaljujući krovove kuća i štala, a što je potvrđeno od mnogih svjedoka u ”Areni” ocjenjeno kao jedna od posljednjih šansi da se napravi senzacionalna reportaža koja će koliko- toliko poboljšati čitanost lista što se već nalazio na pragu totalne ekonomske propasti i gašenja.

* * *

 Dva puta je Milan Zoranović morao da mijenja gumu na svom "Fići" dok se putem punim gudura i rupa, tijesnim i zaprežnim kolima, odvezao od Rogatice do Čadovine i nazad. Imao je Milan kod kuće u Sarajevu još jedno mnogo bolje auto italijanske proizvodnje, ali je obično na put sličan ovome išao malom grbavom "Zastavom 750" proizvedenom u Kragujevcu. Takva je odluka bila rezultat njegova iskustva stečenog na brojnim putovanjima kroz Bosnu koju je poznavao kao svoj džep. Znao je u kakvom se bijednom stanju nalazi njena putna mreža, pa mu je zato italijanski auto služio kao šminka, kad bi uveče u Sarajevu krenuo u lov na ženskinje.
 "Fićo" je mogao i da se obatali, nije bila velika šteta. Uz to, u kraju gdje se Čadovina nalazila živila je uglavnom sirotinja pa si već vozeći i tako obično auto kao što je "Fićo" mogao da se osjećaš kao gospodin, sa taman toliko uvjerljivosti i autoriteta među lokalnim stanovništvom koliko je neophodno da se obavi novinarska istraga.
 Vozeći se kući Milan je, kako je to uvijek radio, u glavi presabirao rezultate svoje posjete Čadovini, redao događaje jedan za drugim, slagao izjave koje su mu dali mještani tog sela i počeo da smišlja naslov, međunaslove i da oblikuje tekst svoje buduće reportaže o krajnje neobičnoj pojavi u Čadovini, zabiti smještenoj Bogu iza leđa. Žitelji tog zaseoka i žrtve prikaze koja baca teške kamenčine na ljude, kuće, krave i kokoši odmah su dali odgovarajuće ime čudovištu. Nazvali su ga Gađan.

* * *
 Evo šta je Milan saznao. Najpoznatiji čovjek u Čadovini bio je Mujo Žiga, bivši Titin partizan više puta odlikovan za zasluge u ratu. Da je htio mogao je da ima kuću i službu u samom Beogradu, ali Mujaga je odabrao da živi u toj pustopoljini. No, nije samo to bilo neobično u vezi s njim. Mujo je bio miran kao buba, iako je imao snagu koja se skoro mogla mjeriti sa onom što su je posjedovali Šefko Fočak, čovjek-aždaha koji je iz poteza mogao podići trista kila i o kome je Milan već pisao. Pored toga Mujo je bio i pametan, bio je najbolji šahista u selu, a ipak nikad nije naučio da čita i piše. Mujo se potpisivao otiskom palca kad bi primao svoju boračku penziju pa mu je poštar uvijek krao pomalo para.
 Mujo je bio dobar ko hljeb, a zna se dobričine uvijek nastradaju zbog svog karaktera. Kad je seoska balavurdija shvatila da Mujo neće nikad upotrijebiti ni svoju snagu, ni pamet, niti ugled partizanskog prvoborca protiv njih, niti da će im uopće naškoditi na bilo kakav način bez obzira šta mu oni uradili, Mujo je postao glavni predmet sprdnje u cijeloj Čadovini.
 Nema šta mu obijesna seoska mladež nije radila i kakve mu sve podvale i ujdurme nije namještala. Takav je naš svijet. Niko nikad nikakva zla nije učinio onom lopovskom poštaru Rasimu koji ne samo da je pijan znao po tri dana ne doći u selo, a pokatkad čak pogubiti svu poštu, već je uvijek donosio ružne vijesti. Ništa loše se nije dogodilo ni šumaru Đorđu koji je terorizirao cijeli kraj. Nisi mogao nasjeći drva ne samo za ogradu nego ni za potpalu, a da on odnekud ne izbije i prišije ti kaznu.
 Jok, narod ti udara samo po onima što se izdignu duševnom dobrotom ili kakvom drugom ljepotom. Kakva god da si dobra djela činio za života tek će ti kad umreš reći hvala, a možda ni tada. Mujo kao da je još od malehna bio svikao na to da su ljudi opaki i pakosni prema njemu pa svoju narav nije mijenjao. Šta god mu selo uradi, bilo da mu zapale sijeno, natjeraju njegove krave da se razobadaju, pogaze mu djetelinu, razvale pušnicu ili bace krepano pašće u bunar, on bi samo odmahnuo rukom i nastavio po svome. Ne bi se ni nasikirao. Hajde što je Mujo bio najsnažniji, najpametniji i najugledniji nego je on živeći skladno i hairli sa svojom Zumrom i djecom bio i najsretniji insan u Čadovini, a tek to mu selo nikako nije moglo halaliti.
 Jednom su seoski momci u "Čiku", novinama koje su svi čitali naišli na reklamni oglas jedne izdavačke kuće iz Beograda. Među ostalima, prodavane su i knjige slavnog srpskog komediografa Branislava Nušića, njih dvadeset i pet komada u tvrdom, platnenom uvezu. Cijena da te Bog sačuva. Momci izrezaše oglas iz novina, napisaše da knjige naručuje Mujo Žiga iz Čadovine, općina Rogatica BiH, naškrabaše nešto ofrlje, k'o fol Mujin potpis, i poslaše sve skupa u Beograd.
 Kad je dvije hefte poslije, poštar Rasim doteglio knjige do Muje svi su u selu virili kroz prozor da vide šta će se desiti. Ali Mujo ni mukajet. Samo je platio knjige, uzeo ih pod ruku i dao ih Hikmetu, svom prvom unuku, da se s njima igra. Niko ništa nije mogao Muji sve dok ga nije uhvatila huja.
A kad se to dogodilo pojavio se Gađan.

* * *

 Prva Mujina šćer, ona što nije bila njegova zaoprave, nego je Zumra donijela u miraz, zvala se Hanka. Mujo je nikad nije razdvajao od svoje ostale djece, uvijek ju je zvao "šćeri", nikako drugačije. Kad je napunila sedamnaest Hanka se, uz Mujinu dozvolu, dobro udala. Otišla je u Sarajevo za Mušana, plaho finog čovjeka što je bio jal` kondukter, jal` miliconer, Muju nije bilo puno briga koju, ali nekakvu je uniformu nosio.
 Hanka i Mušan odmah naprave dijete. Prvo pa muško, ali po nesreći, maksum se teško razboli. Mušan nije imao ni kuće ni stana već je bio podstanar. K’o i druge došlje iz Istočne Bosne stanovali su gore na Širokači u nekakvom podrumu punom vlage i mema pa djetetu ode na pluća. Ljekar reče da malog moraju odmah voditi na čisti zrak ili će dijete umrijeti. Njih dvoje, šta će kud će, neg' Muji na vrata. Od Sarajeva do Čadovine, dijete nije uvlačilo jezik u usta, ali čim ga je dedo uzeo u ruke mali Hikmet prestade plakati.
Dijete začas ozdravi. Sve mu je u Čadovini prijalo i zrak, i hrana, a najviše ljubav kojom je bio okružen što dječiji instinkt zna nepogrešivo osjetiti, pa Mušan i Hanka odlučiše da mali ostane kod nane i dede dok se god oni ne snađu za kakav bolji stan u Sarajevu. A za naći stan ili napraviti kuću u Sarajevu trebale su godine i godine, tako da je mali Hikmet ostao da raste u Čadovini na veliku radost i sreću svog dobrog i blagog dede Muje, čije je srce bilo široko k’o pola dunjaluka. Hikmet se kod dede razrahatio ljepše i bolje nego da je bio na sultanovu dvoru.
 Nikog i ništa Mujo nije volio kao svoga unuka Hikmeta. A zna se, samo oni koje istinski voliš, mogu te zaoprave nasikirati.

* * *

Dedi bijaše puno drago što mali Hikmet izađe pravo pametan. Malo sam od sebe, a malo uz pomoć svoje tri tetke i daiđe. Hikmet začas nauči da čita i piše. Muji su se oba brka mrdala od smijeha kad bi pričao kako on ima šezdeset, a ne zna ni jedno slovo dok njegov petogodišnji unuk sriče i latinicu i ćirilicu.
 Aman kako su se dedo i unuk voljeli...
 Vazda su bili zajedno, Muji bilo duša da Hikmeta provoza kroz selo na kolima. Upregnuo bi obadva svoja vola i Galonju i Milonju onako, ni za šta, samo da Hikmetu učini na volju. Pravio mu je drvene svirale različitih veličina i zvukova, od male zviždaljke pa do prave frule, učio ga kako se rezbari drvo, plete krošnja, pravi ograda, ore njiva i žito sije. Mali Hikmet je volio životinje pa je Mujaga nakupovao kokoši, horoza, ćurki, pašćadi, zečeva i golubova. Avlija je bila puna razne zvjerke koja nije bila ama baš ni za kakvu korist, već samo da Hikmet bude radostan. Uveče prije nego se ugasi lampa i svi pospu, dedo bi svom unuku obavezno ispričao po jednu priču, a imao je za svaku noć po jednu, iz davnih i slavnih vremena kad su Bosnom hodile gazije, a ne fukara k'o sada.
 I bilo je sve tako, da ne može biti ljepše, sve do onog dana kad se dogodilo zlo.
Jednog ljetnog dana, u akšam, Mujo je stajao na verandi, nešto majstorisao sa čekićem i ekserima i svaki čas pomalo potezao iz velike dvolitarske flaše što mu je stajala kraj nogu. Hikmet, k'o dijete, igrao se u avliji, skakao i bješnjao sa životinjama. Sve je izgledalo baš kao i svakog drugog dana.
 A onda se, bježeći k'o fol ispred cuke zvanog Klikota s kojim se najradije igrao, Hikmet iznenada zatrkao na verandu pa put one flase, preturi je i sva se rakija prosu po podu. Pune šezdeset dvije godine je Muju svakakav jad trao, a on nije dao da ga išta nasikira i naljuti. Ali tada ne izdrža. Kako mu mali Hikmet prosu rakiju tako Mujo istim onim čekićem pa unuka u glavu. Gruh!
 Muju prvi put u životu uhvati huja i nebo se prolomi.

* * *

 Skoro sve kuće u Čadovini su bile oštećene, mnoge glave su bile rascopane, a hajvan je trčkarao amo-tamo po selu, dvije krave su crkle prežderavši se djeteline, stoku niko nije čuvao jer su se svi bili sakrili u podrume plašeći se Gađana. Sve i jedan svjedok je izjavljivao kako je nebrojeno kamenje padalo na Čadovinu i da su ponekad kamenčuge bile tolike da ih ni dva odrasla muškarca nisu mogli podići. Svjedočanstva su se međutim bitno razlikovala u dvije važne stvari. Po jednima kamenje je dolazilo pravo sa neba, dok su se drugi kleli da hripe dolijeću iz šume, iz utrobe planine Sjemeč. Oni prvi su govorili da kamenje u jednom naletu pada po pola sahata, a onda prestane, dok se drugima činilo da kiša kamenica bez prekida traje i po nekoliko dana.
 Niko, međutim, nije imao dileme da je sav taj zulum djelo prikaze zvane Gađan o kojoj bi Mujo znao najviše reći kad bi se s njim moglo pričati. Žali Bože, izgledalo je da je on sad skroz pomahnitao, pobjegao je od kuće i luta po šumi držeći veliki handžar u ruci pa mu se niko nije smio ni primaći.

* * *

 Milan prvo ode u rogatičku bolnicu i tamo nađe malog Hikmeta kome je dedo razbio glavu čekićem. Mali je gorko plakao, manje što ga je boljelo, a više jer mu je bilo žao dede koji je skrenuo s pameti. Novinar ga malo razgali s kutijom popularnih bombona "505 sa crtom", sjede u ”fiću” pa direkt u Čadovinu. Gađan se već bio malo smirio, kamenice nisu više padale, ali ljudi su još uvijek bili izhavješteni od straha. Tu Milan shvati da ako želi saznati sve o Gađanu onda se po svaku cijenu mora sresti sa Mujom za koga su mu rekli da boravi negdje duboko u šumi skačući s drveta na drvo, urlajući kao međed, da nosa veliku nožinu i prijeti da će zaklati svakog ko mu se približi.
 Ne bi Milan bio jedan od najboljih novinara "Arene" da se nije znao snaći u svakoj situaciji. On se odmah zaputi pravo u šumu i počne dozivati Muju spominjući svog pokojnog strica Zdravka, istog onog s kojim je Mujo četiri godine krvario bijući se s četnicima i ustašama.
 Umjesto čudovišta s nožem u zubima pred Milana izbi starčić prepukla tijela i srca sa uvehlim očima što su odavno ostale bez zadnje suze. Mujo je bio jedva živ, lijeva strana mu se već počela oduzimati, ali srećom pamet i glas još su mu radili pa on stiže da novinaru Milanu ispriča strašnu tajnu o Gađanu.

* * *

 Gore na Romaniji, tačno ispod Crvenih stijena, rasklimani "fićo" izdade Milana Zoranovića. Dok je novinar bio zabavljen smišljanjem rečenice za svoj tekst, iznenada otkazaše kočnice i auto se sjarga u hendek. Milan slomi vrat i izdahnu na mjestu.
 Nekoliko dana kasnije iz Zagreba je došao jedan drugi novinar, posjetio Čadovinu, baš se zadesio na Mujinoj dženazi, ali Gađan se već bio povukao. Koristeći se izjavama mještana Čadovine i bilježnicom poginulog kolege, novinar sastavi tekst o misterioznoj pojavi u bosanskom zaseoku Čadovina na koji se sručio pljusak kamenja. Uz tekst, novinar objavi i izjavu poznatog zagrebačkog geologa koji je cijelu stvar znanstveno protumačio tako što je pretpostavio da se na planini Sjemeč nalazi nekakav omanji vulkan što, s vremena na vrijeme, pomalo kašljuca izbacujući kamenje. I tu nema nikakva čuda, osim za ljude primitivne i sujevjerne kakvih kod nas, zna se, ima koliko hoćeš.
 Nije to bila reportaža ni upola zanimljiva kao ona što bi je napisao Milan, da nije poginuo, ali i takva kakva je bila namami puno ljudi da kupi novine. Nešto zbog pripovijesti o Gađanu, a nešto zbog članka o pojavi blagotvorne "muške vode" kod Kladnja koja drži kitu stalno nadignutu, "Arena" se ponovo omili čitaocima.
 Tako "Arena" prebrodi svoju krizu i nastavi izlaziti dugo godina poslije toga za razliku od "Čika" koji ne poživi još dugo. Kad jedna tvornica poče flaširati i prodavati kladanjsku "mušku vodu" i narod ponovo shvati da mu se puno više isplati raditi one stvari nego samo čitati o njima, "Čik" ode u helać.

Sve su ozbiljne novine u Titinoj Jugoslaviji bile dosadne i sve su ličile jedna na drugu, bez obzira jesu li izlazile u Zagrebu, Skopju, Beogradu ili Sarajevu. Ako bi Tito išta radio, a rijetki su bili dani da nije radio baš ništa, onda bi sutradan sve to bilo opisano na prvoj strani uz obaveznu Maršalovu sliku, na ostalim stranicama prepisivani su dugački referati sa bezbrojnih sjednica Komiteta koje niko živ nije mogao razumjeti, pa ih zato nije ni čitao. Događaji iz svijeta se nisu mnogo pominjali, osim ako taj dan nije možda ubijen predsjednik Amerike ili se čovjek ispeo na Mjesec, a na kulturnim rubrikama su se ponavljali referati ili bi bili objavljivani intervjui sa pjesnicima što su znali sastavljati fine stihove o Titu, partizanima i socijalizmu. Sve u svemu, štogod zanimljivog moglo se naći samo na sportskim stranicama, jedinoj rubrici koju su normalni ljudi čitali u ozbiljnim novinama.
 Zbog toga su oni koji su izdavali neozbiljne novine u Jugoslaviji mogli zaraditi fine pare. Nije to bilo kao u Rumuniji ili Poljskoj gdje je, kažu, sve živo bilo zabranjeno. U Jugoslaviji nije. Ako nisi imao ništa protiv Tita, Partije, vlasti radničke klase i jugoslavenskog puta u socijalizam, a najbolje ako te politika uopće nije zanimala, mogao si štampati stripove i romane o kaubojima i Indijancima, zabavne i porodične revije, magazine koji se bave crnom magijom, tračevima o glumcima i pjevačima, predviđanjem budućnosti i drugom besposlicom, vlast je gledala kroz prste čak i na pojavu takozvanih "muških novina" punih slika gologuzog ženskinja.
 Pričalo se da je i sam Maršal Tito, sve te novine u potaji listao i u njima uživao.

* * *

 Milan Zoranović je bio dopisnik zagrebačke "Arene" i jedan od najboljih novinara tog sedmičnjaka koji je dugo vremena bio daleko najtiražniji list u Jugoslaviji. "Arena" je štampana na glatkom papiru u šarenim bojama i od prve do zadnje stranice bila je ispunjena reportažama čiji su glavni junaci bili ljudi sa dvije glave, tri oka, duplom slezenom, oni što jedu žilete i staklo ili su obdareni neobičnim umnim sposobnostima, čudotvorci, hipnotizeri, telepate, ili narodni ljekari. Još češće je pisao o običnim ljudima kojima se dogodio kakav veliki belaj, takav čiji je uzrok bila neka natprirodna sila, a pokatkad bi se radilo i o nekome koga je zadesila iznenadna sreća kao što je dobitak na lutriji ili sportskoj prognozi zahvaljujući tome što je usnio dobitnu kombinaciju ili mu je tajanstveni glas u noći prišapnuo rezultate utakmica koje tek treba da se odigraju.
 Kako je Bosna, kao što se zna, zemlja puna legendi, mitova i nikad razjašnjenih tajni, Milan ne samo da je uvijek imao pune ruke posla nego uglavnom, za razliku od drugih svojih kolega iz "Arene", nije morao gotovo ništa izmišljati. Svake bi se hefte u Bosni dogodilo nekakvo čudo, Milan bi to zabilježio i tako zaradio svoju platu.

* * *

 "Arena" je godinama bila duševna hrana i starom i mladom. U skoro svim dijelovima Jugoslavije, čak i tamo gdje se govorio slovenački, makedonski ili albanski jezik svake srijede, kad je "Arena" izlazila, ljudi bi se tiskali oko trafika da kupe svoj omiljeni list. Bilo je to tako sve dok se krajem šezdesetih, a pogotovo početkom sedamdesetih godina redovi pred trafikama ne počeše naglo smanjivati da bi postepeno potpuno iščezli, a na desetine primjeraka "Arene" stajali bi po cijelu heftu u izlogu te bi na kraju, neprodani bili vraćeni izdavaču u Zagreb. Glavni uzrok ovoj tržišnoj katastrofi "Arene" bio je fenomen poznat u svijetu kao "seksualna revolucija", što je za posljedicu imalo nastanak jedne nove vrste štampe čiji su najvažniji sadržaj bile fotografije golih žena, a u svim tekstovima se, dibidus slobodno, pisalo o onim stvarima. Vlast u Jugoslaviji propustila je ovu bezobraznu novotariju stiglu sa Zapada, mnogo lakše nego bi čovjek pomislio da je bilo moguće u jednoj komunističkoj zemlji. Naravno, bilo je pameti u svemu tome, narod je pomahnitao od silne seksualne slobode pa nikom više nije padalo na pamet da traži kakvu drugu. Svi su pričali o jebačini - niko o politici.
 Najviše uspjeha u izdavanju tih nazvanih "seksi listova" imala je redakcija beogradskog magazina "Čik". Kao i u drugim sličnim novinama i u "Čiku" su se mogle naći rubrike u kojima "stručnjaci za seks" odgovarajući na pristigla pisma tješe muškarce - čitaoce kojima se broj centimetara na njihovoj najvažnijoj alatki činio nedovoljnim ili uvjeravaju cure i žene kako je u izvjesnim slučajevima moguće izgubiti nevinost samo parcijalno, a da se ponekad može biti djelimično trudan. Bilo je u "Čiku" još hejbet sličnih stvari. Međutim, ono što je ovu novinu izdvajalo od svih ostalih bilo je to što su se urednici dosjetili da objavljuju jednu rubriku pod nazivom "Ljubavna iskustva". Na prvi pogled su "Ljubavna iskustva" izgledala kao obična pisma čitalaca, ali u stvarnosti sve tekstove je pisala skupina mladih, nezaposlenih književnika što ih je "Čik" angažirao računajući prije svega na njihovu raskalašenu seksualnu maštu. Računica se pokazala tačna, jer su pisci, sastavljajuci tobožnja pisma u kojima izmišljeni čitaoci opisuju svoje neobične seksualne pustolovine, uradili pravi posao. Što `no kažu, mnoga se pubertetska desnica nažuljala zbog "ljubavnih iskustava". Treba li reći, "Čik" je postao list sa najvećim ikad prodatim tiražom u Jugoslaviji.
 Vječne tajne skrivene ispod ženske suknje ma kako nam se ponekad činile obične i banalne, imale su, pokazalo se, veću tržišnu vrijednost nego bezbrojna čudesa ovog i onog svijeta, putovanja u svemir, historijske spletke, mračna proročanstva, i druga moguća i nemoguća dešavanja o kojima je pisala "Arena".
 Zato je ono što se dogodilo u zabačenom istočnobosanskom zaseoku Čadovina, gdje je veliko kamenje počelo da pada ranjavajući ljude, stoku i razvaljujući krovove kuća i štala, a što je potvrđeno od mnogih svjedoka u ”Areni” ocjenjeno kao jedna od posljednjih šansi da se napravi senzacionalna reportaža koja će koliko- toliko poboljšati čitanost lista što se već nalazio na pragu totalne ekonomske propasti i gašenja.

* * *

 Dva puta je Milan Zoranović morao da mijenja gumu na svom "Fići" dok se putem punim gudura i rupa, tijesnim i zaprežnim kolima, odvezao od Rogatice do Čadovine i nazad. Imao je Milan kod kuće u Sarajevu još jedno mnogo bolje auto italijanske proizvodnje, ali je obično na put sličan ovome išao malom grbavom "Zastavom 750" proizvedenom u Kragujevcu. Takva je odluka bila rezultat njegova iskustva stečenog na brojnim putovanjima kroz Bosnu koju je poznavao kao svoj džep. Znao je u kakvom se bijednom stanju nalazi njena putna mreža, pa mu je zato italijanski auto služio kao šminka, kad bi uveče u Sarajevu krenuo u lov na ženskinje.
 "Fićo" je mogao i da se obatali, nije bila velika šteta. Uz to, u kraju gdje se Čadovina nalazila živila je uglavnom sirotinja pa si već vozeći i tako obično auto kao što je "Fićo" mogao da se osjećaš kao gospodin, sa taman toliko uvjerljivosti i autoriteta među lokalnim stanovništvom koliko je neophodno da se obavi novinarska istraga.
 Vozeći se kući Milan je, kako je to uvijek radio, u glavi presabirao rezultate svoje posjete Čadovini, redao događaje jedan za drugim, slagao izjave koje su mu dali mještani tog sela i počeo da smišlja naslov, međunaslove i da oblikuje tekst svoje buduće reportaže o krajnje neobičnoj pojavi u Čadovini, zabiti smještenoj Bogu iza leđa. Žitelji tog zaseoka i žrtve prikaze koja baca teške kamenčine na ljude, kuće, krave i kokoši odmah su dali odgovarajuće ime čudovištu. Nazvali su ga Gađan.

* * *
 Evo šta je Milan saznao. Najpoznatiji čovjek u Čadovini bio je Mujo Žiga, bivši Titin partizan više puta odlikovan za zasluge u ratu. Da je htio mogao je da ima kuću i službu u samom Beogradu, ali Mujaga je odabrao da živi u toj pustopoljini. No, nije samo to bilo neobično u vezi s njim. Mujo je bio miran kao buba, iako je imao snagu koja se skoro mogla mjeriti sa onom što su je posjedovali Šefko Fočak, čovjek-aždaha koji je iz poteza mogao podići trista kila i o kome je Milan već pisao. Pored toga Mujo je bio i pametan, bio je najbolji šahista u selu, a ipak nikad nije naučio da čita i piše. Mujo se potpisivao otiskom palca kad bi primao svoju boračku penziju pa mu je poštar uvijek krao pomalo para.
 Mujo je bio dobar ko hljeb, a zna se dobričine uvijek nastradaju zbog svog karaktera. Kad je seoska balavurdija shvatila da Mujo neće nikad upotrijebiti ni svoju snagu, ni pamet, niti ugled partizanskog prvoborca protiv njih, niti da će im uopće naškoditi na bilo kakav način bez obzira šta mu oni uradili, Mujo je postao glavni predmet sprdnje u cijeloj Čadovini.
 Nema šta mu obijesna seoska mladež nije radila i kakve mu sve podvale i ujdurme nije namještala. Takav je naš svijet. Niko nikad nikakva zla nije učinio onom lopovskom poštaru Rasimu koji ne samo da je pijan znao po tri dana ne doći u selo, a pokatkad čak pogubiti svu poštu, već je uvijek donosio ružne vijesti. Ništa loše se nije dogodilo ni šumaru Đorđu koji je terorizirao cijeli kraj. Nisi mogao nasjeći drva ne samo za ogradu nego ni za potpalu, a da on odnekud ne izbije i prišije ti kaznu.
 Jok, narod ti udara samo po onima što se izdignu duševnom dobrotom ili kakvom drugom ljepotom. Kakva god da si dobra djela činio za života tek će ti kad umreš reći hvala, a možda ni tada. Mujo kao da je još od malehna bio svikao na to da su ljudi opaki i pakosni prema njemu pa svoju narav nije mijenjao. Šta god mu selo uradi, bilo da mu zapale sijeno, natjeraju njegove krave da se razobadaju, pogaze mu djetelinu, razvale pušnicu ili bace krepano pašće u bunar, on bi samo odmahnuo rukom i nastavio po svome. Ne bi se ni nasikirao. Hajde što je Mujo bio najsnažniji, najpametniji i najugledniji nego je on živeći skladno i hairli sa svojom Zumrom i djecom bio i najsretniji insan u Čadovini, a tek to mu selo nikako nije moglo halaliti.
 Jednom su seoski momci u "Čiku", novinama koje su svi čitali naišli na reklamni oglas jedne izdavačke kuće iz Beograda. Među ostalima, prodavane su i knjige slavnog srpskog komediografa Branislava Nušića, njih dvadeset i pet komada u tvrdom, platnenom uvezu. Cijena da te Bog sačuva. Momci izrezaše oglas iz novina, napisaše da knjige naručuje Mujo Žiga iz Čadovine, općina Rogatica BiH, naškrabaše nešto ofrlje, k'o fol Mujin potpis, i poslaše sve skupa u Beograd.
 Kad je dvije hefte poslije, poštar Rasim doteglio knjige do Muje svi su u selu virili kroz prozor da vide šta će se desiti. Ali Mujo ni mukajet. Samo je platio knjige, uzeo ih pod ruku i dao ih Hikmetu, svom prvom unuku, da se s njima igra. Niko ništa nije mogao Muji sve dok ga nije uhvatila huja.
A kad se to dogodilo pojavio se Gađan.

* * *

 Prva Mujina šćer, ona što nije bila njegova zaoprave, nego je Zumra donijela u miraz, zvala se Hanka. Mujo je nikad nije razdvajao od svoje ostale djece, uvijek ju je zvao "šćeri", nikako drugačije. Kad je napunila sedamnaest Hanka se, uz Mujinu dozvolu, dobro udala. Otišla je u Sarajevo za Mušana, plaho finog čovjeka što je bio jal` kondukter, jal` miliconer, Muju nije bilo puno briga koju, ali nekakvu je uniformu nosio.
 Hanka i Mušan odmah naprave dijete. Prvo pa muško, ali po nesreći, maksum se teško razboli. Mušan nije imao ni kuće ni stana već je bio podstanar. K’o i druge došlje iz Istočne Bosne stanovali su gore na Širokači u nekakvom podrumu punom vlage i mema pa djetetu ode na pluća. Ljekar reče da malog moraju odmah voditi na čisti zrak ili će dijete umrijeti. Njih dvoje, šta će kud će, neg' Muji na vrata. Od Sarajeva do Čadovine, dijete nije uvlačilo jezik u usta, ali čim ga je dedo uzeo u ruke mali Hikmet prestade plakati.
Dijete začas ozdravi. Sve mu je u Čadovini prijalo i zrak, i hrana, a najviše ljubav kojom je bio okružen što dječiji instinkt zna nepogrešivo osjetiti, pa Mušan i Hanka odlučiše da mali ostane kod nane i dede dok se god oni ne snađu za kakav bolji stan u Sarajevu. A za naći stan ili napraviti kuću u Sarajevu trebale su godine i godine, tako da je mali Hikmet ostao da raste u Čadovini na veliku radost i sreću svog dobrog i blagog dede Muje, čije je srce bilo široko k’o pola dunjaluka. Hikmet se kod dede razrahatio ljepše i bolje nego da je bio na sultanovu dvoru.
 Nikog i ništa Mujo nije volio kao svoga unuka Hikmeta. A zna se, samo oni koje istinski voliš, mogu te zaoprave nasikirati.

* * *

Dedi bijaše puno drago što mali Hikmet izađe pravo pametan. Malo sam od sebe, a malo uz pomoć svoje tri tetke i daiđe. Hikmet začas nauči da čita i piše. Muji su se oba brka mrdala od smijeha kad bi pričao kako on ima šezdeset, a ne zna ni jedno slovo dok njegov petogodišnji unuk sriče i latinicu i ćirilicu.
 Aman kako su se dedo i unuk voljeli...
 Vazda su bili zajedno, Muji bilo duša da Hikmeta provoza kroz selo na kolima. Upregnuo bi obadva svoja vola i Galonju i Milonju onako, ni za šta, samo da Hikmetu učini na volju. Pravio mu je drvene svirale različitih veličina i zvukova, od male zviždaljke pa do prave frule, učio ga kako se rezbari drvo, plete krošnja, pravi ograda, ore njiva i žito sije. Mali Hikmet je volio životinje pa je Mujaga nakupovao kokoši, horoza, ćurki, pašćadi, zečeva i golubova. Avlija je bila puna razne zvjerke koja nije bila ama baš ni za kakvu korist, već samo da Hikmet bude radostan. Uveče prije nego se ugasi lampa i svi pospu, dedo bi svom unuku obavezno ispričao po jednu priču, a imao je za svaku noć po jednu, iz davnih i slavnih vremena kad su Bosnom hodile gazije, a ne fukara k'o sada.
 I bilo je sve tako, da ne može biti ljepše, sve do onog dana kad se dogodilo zlo.
Jednog ljetnog dana, u akšam, Mujo je stajao na verandi, nešto majstorisao sa čekićem i ekserima i svaki čas pomalo potezao iz velike dvolitarske flaše što mu je stajala kraj nogu. Hikmet, k'o dijete, igrao se u avliji, skakao i bješnjao sa životinjama. Sve je izgledalo baš kao i svakog drugog dana.
 A onda se, bježeći k'o fol ispred cuke zvanog Klikota s kojim se najradije igrao, Hikmet iznenada zatrkao na verandu pa put one flase, preturi je i sva se rakija prosu po podu. Pune šezdeset dvije godine je Muju svakakav jad trao, a on nije dao da ga išta nasikira i naljuti. Ali tada ne izdrža. Kako mu mali Hikmet prosu rakiju tako Mujo istim onim čekićem pa unuka u glavu. Gruh!
 Muju prvi put u životu uhvati huja i nebo se prolomi.

* * *

 Skoro sve kuće u Čadovini su bile oštećene, mnoge glave su bile rascopane, a hajvan je trčkarao amo-tamo po selu, dvije krave su crkle prežderavši se djeteline, stoku niko nije čuvao jer su se svi bili sakrili u podrume plašeći se Gađana. Sve i jedan svjedok je izjavljivao kako je nebrojeno kamenje padalo na Čadovinu i da su ponekad kamenčuge bile tolike da ih ni dva odrasla muškarca nisu mogli podići. Svjedočanstva su se međutim bitno razlikovala u dvije važne stvari. Po jednima kamenje je dolazilo pravo sa neba, dok su se drugi kleli da hripe dolijeću iz šume, iz utrobe planine Sjemeč. Oni prvi su govorili da kamenje u jednom naletu pada po pola sahata, a onda prestane, dok se drugima činilo da kiša kamenica bez prekida traje i po nekoliko dana.
 Niko, međutim, nije imao dileme da je sav taj zulum djelo prikaze zvane Gađan o kojoj bi Mujo znao najviše reći kad bi se s njim moglo pričati. Žali Bože, izgledalo je da je on sad skroz pomahnitao, pobjegao je od kuće i luta po šumi držeći veliki handžar u ruci pa mu se niko nije smio ni primaći.

* * *

 Milan prvo ode u rogatičku bolnicu i tamo nađe malog Hikmeta kome je dedo razbio glavu čekićem. Mali je gorko plakao, manje što ga je boljelo, a više jer mu je bilo žao dede koji je skrenuo s pameti. Novinar ga malo razgali s kutijom popularnih bombona "505 sa crtom", sjede u ”fiću” pa direkt u Čadovinu. Gađan se već bio malo smirio, kamenice nisu više padale, ali ljudi su još uvijek bili izhavješteni od straha. Tu Milan shvati da ako želi saznati sve o Gađanu onda se po svaku cijenu mora sresti sa Mujom za koga su mu rekli da boravi negdje duboko u šumi skačući s drveta na drvo, urlajući kao međed, da nosa veliku nožinu i prijeti da će zaklati svakog ko mu se približi.
 Ne bi Milan bio jedan od najboljih novinara "Arene" da se nije znao snaći u svakoj situaciji. On se odmah zaputi pravo u šumu i počne dozivati Muju spominjući svog pokojnog strica Zdravka, istog onog s kojim je Mujo četiri godine krvario bijući se s četnicima i ustašama.
 Umjesto čudovišta s nožem u zubima pred Milana izbi starčić prepukla tijela i srca sa uvehlim očima što su odavno ostale bez zadnje suze. Mujo je bio jedva živ, lijeva strana mu se već počela oduzimati, ali srećom pamet i glas još su mu radili pa on stiže da novinaru Milanu ispriča strašnu tajnu o Gađanu.

* * *

 Gore na Romaniji, tačno ispod Crvenih stijena, rasklimani "fićo" izdade Milana Zoranovića. Dok je novinar bio zabavljen smišljanjem rečenice za svoj tekst, iznenada otkazaše kočnice i auto se sjarga u hendek. Milan slomi vrat i izdahnu na mjestu.
 Nekoliko dana kasnije iz Zagreba je došao jedan drugi novinar, posjetio Čadovinu, baš se zadesio na Mujinoj dženazi, ali Gađan se već bio povukao. Koristeći se izjavama mještana Čadovine i bilježnicom poginulog kolege, novinar sastavi tekst o misterioznoj pojavi u bosanskom zaseoku Čadovina na koji se sručio pljusak kamenja. Uz tekst, novinar objavi i izjavu poznatog zagrebačkog geologa koji je cijelu stvar znanstveno protumačio tako što je pretpostavio da se na planini Sjemeč nalazi nekakav omanji vulkan što, s vremena na vrijeme, pomalo kašljuca izbacujući kamenje. I tu nema nikakva čuda, osim za ljude primitivne i sujevjerne kakvih kod nas, zna se, ima koliko hoćeš.
 Nije to bila reportaža ni upola zanimljiva kao ona što bi je napisao Milan, da nije poginuo, ali i takva kakva je bila namami puno ljudi da kupi novine. Nešto zbog pripovijesti o Gađanu, a nešto zbog članka o pojavi blagotvorne "muške vode" kod Kladnja koja drži kitu stalno nadignutu, "Arena" se ponovo omili čitaocima.
 Tako "Arena" prebrodi svoju krizu i nastavi izlaziti dugo godina poslije toga za razliku od "Čika" koji ne poživi još dugo. Kad jedna tvornica poče flaširati i prodavati kladanjsku "mušku vodu" i narod ponovo shvati da mu se puno više isplati raditi one stvari nego samo čitati o njima, "Čik" ode u helać.