Splavarka Mejra

Splavarka Mejra
Autor:  Marinko Sekulić (Deutsche Welle)

Mejra Cocalić - prva žena splavarka

Gost ili musafir u Žepi je uvijek dobro došao. Dočekaće ga ukusna riba, miran konak i rijeka koja stvara prava prijateljstva. A tu je i starica Mejra - prva žena splavarka u tom kraju.

Starica Mejra Cocalić ima više od 70 godina i dobro se sjeća splavara i toga kako su u Slapu na Drini splavove prevozili preko opasnih mijesta i spuštali ih niz vodopade. “Ovdje su bili opasni bukovi i splavovi su se tu morali spuštati bez splavara. Ako ga dobro ne navezu splav bi se raspao i to se često dešavalo. Sve sam to gledala svaki dan godinama, jer i ja sam sve do rata prevozila - tamo ‘vamo. Nije bilo lako jer dok je bila Drina, nije bilo motora. Čamci su bili sa veslima i morali su se vući lancima da bi se onda pustili da pređu i ne odu na buk. Dešavalo se da buk nekog povuče i to nikad, niko nije preživio”, priča Mejra.

Tako saznajemo i interesantan podatak da je Mejra bila prva žena, lađarica u ovom kraju koja je imala položen ispit za upravljanje motornim čamcem. “Vozila sam narod stalno, imala sam položeno za čamac. Pun čamac natrpaj i vozi za Perućac tako i za Višegrad. Vozala sam i turiste koji su dolazili da razgledaju i slikaju kanjon i Drinu. Kad pogledam ovu vodu duša mi raste. Znam svaki kamen, panj. I sad bi čini mi se po noći mogla voziti čamac za Višegrad da ni u što ne udarim ali nema se više života za to”, kazuje sjetno Mejra gledajući u vodu kraj koje se rodila i odrasla i kraj koje želi da ostane i kad umre

Mejra Cocalić 1983 godione

O divljim konjima Batova polja u časopisu Moja Avantura

SREDNJOVJEKOVNI GRAD BORAČ u časopisu Moja Avantura

ANTIČKI KULTNI I VOTIVNI SPOMENICI NA PODRUČJU ROGATICE

ANTIČKI  KULTNI  I  VOTIVNI SPOMENICI  NA  PODRUČJU BOSNE  I  HERCEGOVINE

Dr  ENVER  IMAMOVIĆ

»VESELIN  MASLESA«,  SARAJEVO  —  1977.

VIII KATALOG  KULTNIH  I  VOTIVNIH SPOMENIKA  NA  PODRUČJU BOSNE  I  HERCEGOVINE

Votivna ara Jupitera Kapitolinskog

Votivna ara Jupitera Kapitolinskog
Tarik  Silajdţić,  BA
Odsjek za historiju,  Katedra za arheologiju
Visoko, Tujlići  bb, 062/459- 163
Prof. dr. sc. Salmedin  Mesihović
Odsjek za historiju,  Katedra za arheologiju
Mihrivode  10, Sarajevo

Na  području  sela  Kondžilo1,  sa  desne  strane  rijeke  Radovljanke,  u  općini  Visoko  nedavno  je  na svjetlo  javnosti  izašao  jedan  vrlo  zanimljiv  nalaz.  Riječ  je  o  veoma  dobro  očuvanom  votivnom, epigrafskom  spomeniku  u  obliku  are,  sa  datacijom  u  klasično  historijsko  razdoblje.  Na  osn ovu vrlo  jasnog  i  čitljivo  uklesanog  natpisa  na  latinskom  jeziku,  moţe  se  u tvrditi  da  je  posvećen Jupiteru,  vrhovnom  boţanstvu  rimskog  panteona.2 

 U  razgovoru  sa  vlasnikom  imanja  na  kojem  se  spomenik  nalazi,  došlo  se  do  informacije  da navedena  ara  ne  potiče  izvorno  sa  visočkog  područja,  nego  je  u  jesen  2012.  god.  doveţena  (u vidu  poklona)  sa  područja  Rogatice.  Ovim  podatkom  se  gubi  nada  da  je  riječ  o  epigrafskom spomeniku  izvorno  sa  područja  visočke  općine.  U  ovom  području  do  danas  je  evidentirano,  i naţalost  slabo  istraţeno,  značajn o  arheološko  naslijeĎe  koje  potiče  iz  klasičnog  historijskog razdoblja.3Međutim,  do  danas  nije  pronađen  ni  jedan  epigrafski  spomenik,  koji  bi  mogao  dati neke  odgovore  na  populacijska  i  neka  druga  historiografska  pitanja  visočkog  područja  za  vrijeme rimske  uprave.
Zahvaljujući  relativno  dobroj  očuvanosti  are,4 izrađene  od  vapnenca,  moguće  je  dati  i  jasnu preglednu  sliku  epigrafskog  spomenika  u  njegovoj  cjelosti.  Ara  je  visoka  119  cm.,  širina  baze  je 68  cm.,  širina  krovnog  dijela  j e  62  cm,  debljina  spomenika  u  predjelu  baze  i  krova  je  55  cm. Širina  samoga  natpisnog  polja je 54 cm., a njegova  „debljina“  je 44,5 cm.
Nad  bazom  are  se  nalazi  višestruka  i  gusta  profilacija  koja  ide  cijelim  obimom  spomenika  i predstavlja  svojevrstan  stepenasti  prelaz  ka  natpisnom  polju.  Profilacijom  je  ukrašen  i  dio  iznad natpisnog  polja,  spajajući  se  tako  sa  gornjim,  krovnim  dijelom   are.  Krov  sa  akroterijima  i rozetama  na  sve  četiri  strane  je  dekorativno  najistaknutiji  dio  spomenika.  Akroteriji  su  reljefno uklesani ,  dok se  rozete  u  sva  četiri  slučaja  nalaze   izmeĎu.  Zastupljena  su  dva  tipa  rozeta  – šesterolisna  rozeta i rozeta u obliku  medaljona.  Bočne strane nisu  ukrašene,  a  vrh are  je ravan.
Natpis  se  sastoji  od  pet  redova  sa  jasnim  i  simetričnim  oblicima  slova  izuzev  nešto  manjeg  „S“  u četvrtom  redu  natpisa.  Slova  su  visoka  otprilike  oko  5  cm .  i  pokazuju  kvalitetnu  izradu.   U predzadnjem  redu  koji  se  odnosi  na  ime  dedikanta  nalazi  se  skoro  neprimjetna  ligatura  koja neoprezno  oko  moţe  zavarati  na  pogrešno  čitanje.  Tako  ispravno  MARCIANVS  na  prvi  pogled djeluje  kao MARCINVS.
1.  Sačuvani  dio :   IOVI • / CAPIT• / M•VLP / MARCINVS /5 V•S•L•M•
2.  Rekonstruirani  dio  :  Iovi  /  Capit(olino)  /  M(arcus)  Ulp(ius)  /  Marcianus  /5  v (otum) s(olvit) l (ibens)  m(erito).
3.  Prijevod  : Jupiteru  Kapitolinsko m,  Marko Ulpije  Markijan  zavjet  ispunio  rado zasluţeno. Po  E.Im amoviću  (1977:126  -   127)  :  „ O  organiziranosti  toga  kulta  svjedoči  i  činjenica  da  se spomenici  Jupiterova  kulta  ili  njegove  kultne  zajednice  nalaze  na  području  BiH  u  velikom  broju, gdje  su  podjednako  zastupljeni  svi  krajevi.  Do  danas  je  poznat  ukupno  61  spo menik  ove  kultne zajednice  (K.  IV),  od  čega  53  pripadaju  njegovom  samostalno m  kultu  (K.  IV),  dok  ostalih  osam spomenika  pripadaju  njegovoj  kultnoj  zajednici....“   Po  istom  autoru  (1977:127)  :  „Na  40 spomenika  posveta  boţanstvu  sadrţi  njegovo  uobičajeno  puno  ime  (I.  O.M.),  u  jednom slučaju se javlja  skraćeno  ime  Iovi  (br.  133),  ili  Iovi  Maximo  (br.  185),  dok  imamo  17  slučajeva  da  je Jupiterovo  ime  propraćeno  raznim  epitetima.  “  Natpis  CIL  III,  14976,  3  =  AHB p 603  →  Iovi  / Inturb(ato)  je  pronaĎen  na  lokalitetu  Letka  kod  Duvna.5
Epitet  Capitolinus  se  na  do  sada poznatim  BH  epigrafskim  spomenicima  nalazi  na  lokalitetu  Mokronoge  kod  Duvna  (ILJug  I, 167  =  AE  1958,  0062  =  AHB  p  581)  →  I(ovi)  Cap(itolino)  /  Victor  dec(urio)  / D(e?)l(minensium?)  c(ivitatis?)  v(otum)  s(olvit)  /  l(ibens)  m(erito) 6 i  lokalitetu  Sikirići  kod Srebrenice  (ILJug  1555 = AHB p 287) → I(ovi) O(ptimo) M(aximo) / Cap(itolino)7.
Dedikant  natpisa  pripada  ulpijevskom   rodu,  što  bi  značilo  da  su  ili  on  osobno  ili  neki  njegov predak  po  agnatskoj  liniji  primili  rimsko  graĎanstvo  za  princepsa  Trajana  (vl.  98.  –  117.  god.  n. e.).  Po  ovome  bi  terminus  post quem   nastanka epigrafskog spomenika bila vladavina Trajana.  Na prostoru  današnje  Bosne  je  do  danas  poznato  najmanje  27  osoba  koje  su  sigurno  nosile ul pijevsko  gentilno  ime.8 Najviše  ih  pripada  području  Gornje  i  središnje  Bosne.  Na  rogatičko  – romanijskom  području  do  danas  su  bila  evidentirana  dvojica  Ulpijevaca  i  to  :  Marko  Ulpije Apolodor (poznat preko natpisa  ILJug  III, 1569  =  ILJug  II, 623  = AHB p 123 = AE 2009+ 01028 iz Rogatice 9) i Marko Ulpije Markijan (poznat preko natpisa  CIL  III, 14616  = AHB p 124 = AE 2009  +  01028  iz  Ţivaljevića  u  Rogatici10).  Natpis  iz  Ţivaljevića  navodi  da  je  Marko  Ulpije Markijan  posvetu  ostavio  Junoni  Regini  →  Iunoni  Reg(inae)  /  Mar(cus)  Ulp(ius)  Marcian(us)  / cum  suis  l(ibens)  p(osuit)=  „Junoni  Regini,  Marko  Ulpije  Markijan  sa  svojom  dobrom  voljom (rado) postavio“.  I u ovom slučaju  riječ je o dobro očuvanoj  ari.

Natpis iz  Živaljevića.
Preuzeto iz  Imamović,  1977:385,  sl. 131

Pošto  se  zna  da  je  ara  Marka  Ulpija Markijana sa posvetom Kapitolinskom Jupiteru prenesena sa područja  Rogatice  u  Kondţilo,  jasno  se  postavlja  pitanje  da  li  su  ovaj  Marko  Ulpije  Markijan   i on aj  čije  se  ime  nalazi  na  spomenutoj  ari  iz  Ţivaljevića  ustvari  jedna  te  ista  osoba.  Sa  sadašnjim nivoom  znanja  moglo  bi  se  tvrditi  da  je  riječ  o  istoj  osobi,  koja  je  bila  iznimni  poštovalac Kapitolinske  Trijade  (Jupiter  –  Junona  -   Minerva).  U  prilog  tezi  da  bi  se  moglo  raditi  o  istoj osobi  ide  i  konstrukcija  samih  natpisa  koja  je  u  svojoj  osnovi  istovjetna  –  ime  boţanstva,  ime dedikanta  i  završna  posvetna  formula  na  kraju.  Nijedan  od  natpisa  ne  nosi  nikakve  dodatne elemente  koji  bi  mogli  dovesti  u  pitanje  zajednički  identitet  i  eventualno  dovesti  do diferenciranja  osoba na natpisima.
S  obzirom  da  se  radi  o  boţanstvima  najbitnije  kultne  zajednice  u  rimskom  „paganskom“ panteonu ,  moguće  je  da  je  dedikant  Marko  Ulpije  Markijan  obnašao  i  određene  oficijelne funkcije  ili  službe,  bilo  provincijalnog  karaktera  ili  lokalnog  u  okvirima  kolonije  RIS....na  širem rogatičko  –  romanijskom  području..  Ivo  Bojanovski  je  inače  dedikanta  na  epigrafskomspomeniku  iz  Živaljevića  označio  kao  osobu  grčkog  porijekla,  smatrajući  da  je  on  svoje  rimsko građanstvo  naslijedio  od  oca  ili  djeda  a  u   vezi  sa  oţivljavanjem  rudarske  aktivnosti  u  istočnoj Bosni  za  vrijeme  princepsa  Trajana.11 Nešto  noviji  pokušaji  interpretacije  porijekla  Markijana  iz Živaljevića  upućuju  da  bi  se  moglo  raditi  o  osobi  domaćeg  ilirskog  porijekla  koja  je  (ili  neki predak  po  agnatskoj  liniji)  rimsko  graĎanstvo  stekla  za  vrijeme  dačkih  ratova  u  kojima  su  Iliri igrali  bitnu  ulogu.12 Imajući  ova  različita  tumačenja  na  umu  moţe  se  konstatovati  da  problem izvorne  etničke  pripadnosti  ,  ali  i  društvene  i  političke  pozicije  Marka  Ulpija  Markijana  još uvijek  ostaje otvoren.

1 Kondžilo je malo selo, sjeverozapadno od centra Visokog, sa oko desetak kuća. Smješteno je u kotlini Radovljanske rijeke koja  se otvara u dva glavna pravca  –  na sjever prema selima Dţindićima i Brezoviku i na jug prema selima Mihaljevićima, Tujlićima, Radovlju  te  dalje  prema  moštranskim  naselima   i  Visočkom polju. Radovljanska rijeka odavde teče prema jugu i na otprilike 6 km. od Kondţila u  Donjim  Moštrima ulijeva se u rijeku Bosnu kao jedna od njenih lijevih  pritoka.

2 Epigrafski spomenik se nalazi u bašti vikendice u vlasništvu Čolića Mirse. Na osnovi pregleda referentne literature (Imamović, 1977;  Mesihović,  2011.)  u  znanstvenoj  javnosti  ara do danas  nije objavljena. Ovom prilikom se srdačno zahvaljujem vlasniku  koji  mi je dopustio da učinim sve što je neophodno kako bi spomenik bio objavljen

3 Bojanovski, 1984.

4 Izvorno stanje spomenika pokazivalo je manja oštećenja samo na rubnim dijelovima baze i krova (predjeli akroterija) sa prednj e i  zadnje strane.Trenutno stanje međutim, pokazuje nešto drugačiju sliku jer nema oštećenja   koja su se mogla zapaziti ranije. Po svemu  sudeći,  vlasnik  je  intervenisao  na  ari  i  upotrebom  cementa  nadomjestio  sve  one  dijelove  koji  su nedostajali. Vlasnik je izvršio i uspješno čišćenje natpisnog polja skidanjem naslaga  zemlje.

5 Patsch,  1904:347,  sl.  69;  Imamović,  1977:360  -  361,  sl.  89;  Mesihović,  2011:603;  EDCS :http://db.edcs.eu/epigr/epi_ergebnis_en.php ; EDH : http://edh-www.adw.uni-heidelberg.de/edh/inschrift/HD052290.

6 Sergejevski,  1957:109-110.  124,  br.  1,  Tbl.  I,  sl.  1;  Imamović,  1977:360  -  361,  sl.  90;  Mesihović,  2011:581;  EDCS  :  http://db.edcs.eu/epigr/epi_ergebnis_en.php ; EDH : http://edh-www.adw.uni-heidelberg.de/edh/inschrift/HD019702.

7 Sergejevski,  1940:145,  br.  13,  sl.  15;  Imamović,  1977:368  –  369,  sl.  104;  Mesihović,  2011:  287;  EDCS  : http://db.edcs.eu/epigr/epi_ergebnis_en.php ; EDH : http://edh-www.adw.uni-heidelberg.de/edh/inschrift/HD033815

8 Mesihović, 2011: 651

9 Patsch,  1910:202;  Bojanovski,  1967:152  i  sl.  10;  Isto,  1988:173;  Imamović,  1977:374  -  375  i  sl.  116;  Mesihović, 2009:58;2011:  123;  EDCS  :  http://db.edcs.eu/ep igr/epi_ergebnis_en.php ;   EDH  :  http://edh-www.adw.uniheidelberg.de/edh/inschrift/HD033890.

10 Patsch, 1900:182  –  183, sl. 12; Bojanovski, 1967:152; Isto, 1988:173; Imamović, 1977:384 - 385 i sl. 131; Mesihović, 2009:58 –  59  i  fus.  17;  2011:  124;  EDCS  :  http://db.edcs.eu/epigr/epi_ergebnis_en.php ;   EDH  :  http://edh-www.adw.uniheidelberg.de/edh/inschrift/HD052569

11 Bojanovski, 1988: 173.

12 Mesihović, 2009: 59.

TABLA  I

 

Sl.  1 Izgled are s prednje strane   

   Sl.  2    Natpisno polje

Sl.  3 i 4  Šesterolisna rozeta i rozeta u obliku medaljona

TABLA  II

Sl.  5 Krovni dio are

Sl.  6  Izgled  krovnog dijela are s prednje i desne strane  

Skraćenice                   
AE  L’Année  épigraphique.  Revue  des  publications  épigraphiques  relatives   à
l’Antiquité  romaine,  París.
AHB  ANTIQVI HOMINES BOSNAE, Sarajevo
ANU BiH    Akademija  nauka i umjetnosti  Bosne i Hercegovine,  Sarajevo
CBI      Centar za balkanološka  ispitivanja,  Sarajevo (časopis  Godišnjak)
CIL      Corpus Inscriptiones Latinarum
EDCS  Epigraphik- Datenbank  Clauss / Slaby  (http://oracle- vm.ku eichstaett.de:8888/epigr /epigraphik_en   )
EDH  Epigraphische  Datenbank  Heidelberg  (http://edh - www.adw.uniheidelberg.de/offen/suchen2.html?benutzer=gast&kennwort=g2dhst
ILJug       Inscriptiones Latinae quae in Iugoslavia

Literatura
Bojanovski,  Ivo, 1967, Rimski  kameni  spomenici  iz  Rogatice,  Naše starine XI,  143 -  164
Bojanovski,  Ivo,  1984,  Razdoblje  rimske  uprave,  Visoko  i  okolina  kroz  historiju,  I,  Visoko  :
Skupština  opštine  Visoko,  49 -  99
Bojanovski,  Ivo, 1988, Bosna i Hercegovina  u antičko  doba, ANU BiH, Djela, LXVI, CBI, 6.
Imamović,  Enver,  1977, Antički kultni i votivni spomenici na području Bosne i Hercegovine,
Sarajevo.
Mesihović,  Salmedin,  2009,. „CIVES  COLONIAE RIS...-  Likovi  s antičkih  epigrafskih
spomenika  rogatičko  – romanijskog  područja“,  CBI, knjiga 36, ANU BiH, knjiga XXXVIII,
55 – 74.
Mesihović,  Salmedin,  2011, ANTIQVI HOMINES BOSNAE, Sarajevo : Filozofski  fakultet.
Patsch, Carl, 1900, Nove rimske  epigrafske  tečevine  iz Bosne i Hercegovine,  GZM, god. XII, sv.
2, 169 – 19

Patsch, Carl, 1904, Prilog  topografiji  i povijesti  Ţupanjca-   Delminiuma,   GZM, god XVI, sv. 4,
307 -   365
Patsch, Carl, 1910, Prilozi  našoj rimskoj  povjesti,  GZM, god. XXII, sv. 1. 177 -   208
Sergejevski,  Dimitrije,  1940, Rimski  natpisi  iz  Bosne, Uţičkog  kraja i Sandţaka,  Spomenik SKA
XCIII. 133 – 160
Sergejevski,  Dimitrije,  1957, Epigrafski  nalazi  iz  Bosne,  GZM, N.S. Arheologija XII. 109 -  125+I
– III

Stradanja Bošnjaka Rogatičana u Sarajevu, 1945. - 1949. godine

Dijelovi iz članka

Nihad Halilbegović, publicista

Iskustva u istraživanju s u Drugom svjetskom ratu 

 - Masovne likvidacije i masovne grobnice -

Neprovjeren život nije vrijedno živjeti. ( Sokrat)

Sažetak: Ovim člankom nastoji se osvijetliti period nakon završetka Drugog svjetskog rata i odnos novoformiranih vlasti prema političkim neistomišljenicima unutar bošnjačkog naroda ali i prema običnom bošnjačkom stanovništvu. Autor daje podatke o masovnim likvidacijama i grobnicama o kojima se, do sada, nije ništa znalo niti je naučna javnost nastojala istražiti ovaj fenom. U samom radu veliku vrijednost predstavljaju evidentirana svjedočanstva očevidaca egzekucija i formiranja grobnica. o ovom dijelu naše historije i u isto se vrijeme odužio nevinim žrtvama i ublažio bol njihovim porodicama.

Posebnu vrstu masovnih likvidacija bez suđenja predstavljaju likvidacije koje su vršene nakon zauzimanja određenih područja, mjesta i gradova. One su provođene uglavnom u organizaciji OZNA-e¹, a prema spiskovima koji su prikupljani i obrađivani u ranijim razdobljima, te potom proširivani nakon zauzeća pojedinih lokaliteta. Dio ovih likvidacija vršen je neposredno nakon zauzimanja lokaliteta, dio nakon dodatnih istraga u logorima i zatvorima, a dio pod različitim drugačijim okolnostima.²

  

Edhem (Hakije) Oprašić rođen je 1943. godine u Rogatici. U Sarajevo je izbjegao s porodicom ispred četničkog terora. Oca mu je 1945. godine odvela OZNA i više se nije vratio. Ubijen je u jednoj od masovnih grobnica. O tome mi je Edhem pričao: “Moj otac Hakija Muje Oprašić rođen 1900.-1903. godine u Oprašićima kod Rogatice. Živio je na našem imanju kod Višegrada do 1943. godine. Kada su četnici izvršili pokolj u Višegradu (ubijeno preko 7.000 ljudi), s porodicom odlazi u muhadžirluk u Rogaticu.

Prije pada Rogatice, ispred četnika ponovo s rodbinom i komšijama bježi u Sarajevo. Zavladala je tada velika glad. Radi posla seli u Čepin kod Osijeka, gdje je radio na imanjima bogatih seljaka i tako izdržavao porodicu. Krajem 1944. godine vraća se u Sarajevo, gdje je dočekao ulazak partizana. Nikad nije bio ni u kakvoj vojsci. Oslobađanjem Sarajeva 6. aprila 1945. Godine odveli su ga partizani (OZNA) s još dosta Muslimana i niko se od njih nije vratio, ubijeni su na nepoznatoj lokaciji. Ne znaju im se ni mezari. Mom bratu Esadu, rođenom 1932. godine, koji je živio u Višegradu pričao je neki Asim šumar da su i njega s ocem i dosta muslimana odveli partizani, i da je on uspio pobjeći. Dok je bio u partizanskom logoru, čuo je da su neki partizani srpske nacionalnosti govorili: ‘Oprašića treba ubiti’.”15 Kazivač Edhem Oprašić je u posljednjoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu početkom 1992. godine izbjegao ispred JNA i srpskih jedinica i s porodicom se nalazi u Švedskoj.

Ferid ef. Ibrahima Alagić. rođen 1933. godine u selu Lubardići, općina Rogatica, u Drugom svjetskom ratu proživio je težak život gledajući stradanje Muslimana i bježeći ispred četničke kame. O tom mi je između ostalog ispričao: “Kada su Sarajevo preuzeli partizani, u Sarajevu se našao moj brat Sabit, allahrahmetille. I, on je prije toga bio u Muslimanskoj miliciji u svom kraju. Čuvali su narod od četnika. Taj moj brat Sabit je bio nesposoban za Njemačku vojsku, im’o je krivu ruku, ali je dobrovoljno bio u Muslimanskoj miliciji. Sa mnogo našeg naroda, muhadžira se ispred četnika povukao u Sarajevo.Kada su došli partizani, dosta su naroda pohapsili, a među njima i Sabita. Zatvorili su ih u Filipovića logoru. U noći su ih izvodili na saslušanje I odvajali one koje će strijeljati. Isljednici OZNA-e su ih saslušavali. Odstraniše Selima Karšića samo što je rek’o da je u bivšoj kraljevskoj vojsci bio kaplar; Selima Čauševića isto odstraniše i on je bio kaplar. Odvojiše i Nazifa Kurtića koji nije mrava zgazio, samo što je im’o na sebi vojničke pantalone. I, Omera s njima izdvojiše (nije bio ni u kakvoj vojsci). Pitali su ga gdje si bio 1941.godine. On kaže u Omačini, kod tetke (Omačina je kod Strgačine). Bio je tako stasit i lijep, da ga se dva oka nisu mogla nagledati. Samo kako je učio u Kur’anu. Izdvojili su i Hakiju Smajića, sina Hasana, i mnoge druge. I, tako s odabrali na stotine ljudi, najviše muhadžira i sve odveli na strijeljanje”.19 Partizani (OZNA) su prvih dana po oslobađanju Sarajeva iz stanovaodveli 

Rašida Šaćira Zukića, rođenog 1922. godine u selu Bjelogorci, invalida civila, i Asima Ahmeta Zukića, rođenog 1919. godine u selu Bjelogorci, civila, i ubili ih na nepoznatoj lokaciji.20 Uočljivo je da je OZNA najviše hapsila i odvodila na strijeljanje Bošnjake iz istočne Bosne i istočne Hercegovine, čije su porodice prije toga stradale od četnika koji su se kasnije masovno priključili partizanima.

Galib (Ahmeta) Muftić-Užičanin, rođen 1932. godine u selu Dumanjići kod Rogatice, suznih očiju mi je ispričao svoj životni put, bježanja ispred četničkog noža. Dio priče sam zabilježio: “U 1944. godini četnici su napali Rogaticu. Mi smo pobjegli u Sarajevo, gdje smo bili do dolaska partizana. Smjestili smo se na Kobiljoj Glavi, kod Avde Brkanića do same džamije. Došla je sva familija: majka, sestra, mlađi brat i otac. Stariji brat Hamid, rođen 1926. godine, priključio se Muslimanskoj miliciji kod Huskića u Faletićima. Čuvali su selo i narod od četnika. Kada je bilo oslobođenje Sarajeva partizani su ga iz naše kuće pokupili i odveli u Filipovića logor, kasnije Titova kasarna, i zatvorili u jednu od zgrada koja se nalazila uz ogradu, gdje se sada gradi Američka ambasada. Ja sam drugi dan otišao u taj logor i tu našao svog brata. Razgovarao sam s njim kroz prozor. Unutra je bilo zatvoreno dosta naših komšija, a među njima sam vidio Numu Karamana iz Dumanjića, Fehima Rađu iz Rađevića, Rifeta Kukića iz Knežine, Rifeta Brankovića, sina sudije iz Kovanja i druge. Brat mi je ispričao da se s njima nalaze šesterica braće iz okoline Trnova i izdiktirao mi je njihova imena, sjećam se samo imena Mustafe i Adema. Sedmi brat im je ostao u selu, tako su oni mislili. Kroz prozor mi je brat ispričao da se u njihovoj grupi u logoru nalazi još 400 zatvorenika i da su svi Muslimani. To je bilo vrijeme desetak dana poslije ulaska patizana u Sarajevo. Na kraju mi je brat zatražio da mu donesem u logor cigara i benzina za fajercajg (upaljač). Kad sam drugo jutro došao da mu dam cigare i fajercajg, nisam nikog našao. Stražar koji je bio na kapiji, kazao mi je da su svi logoraši u koloni otišli prema Visokom. Od tada sam često razbir’o gdje su odvedeni i šta mi je bilo sa bratom. Da li će se vratiti? Od Sulje Rađe koji je bio u partizanima sam posljedni put razabr’o, ono što mi je rek’o: ‘Nemoj ih više tražiti, nećeš ih nikad naći, svi su likvidirani’.”21

Ljudi su odvođeni i ubijani nad masovnim grobnicama, neki su mrtvi dovlačeni u kamionima i bacani u grobnice. U Sarajevu su poznate masovne grobnice: u Hrasnici, u naselju Kovači (u podnožju planine Igman), na Alipašinom polju, na Vracama i drugdje.

Ferid ef. (Ibrahima) Alagić mi je u svom dugom kazivanju između ostalog ispričao: “Pričao mi je Osman Zukić-Zukan iz Boroska kod Rogatice, koji je bio u muhadžirluku u Kovačima u Hrasnici kada su ušli partizani, da su mobilisali njih nekoliko i dali im puške da stražare. ‘Od avionskog bombardovanja su napravljene velike rupetine i tu partizani doćeraju vezane ljude i sve ih pobiju i pobacaju u rupe.’ Dalje mi kazuje Zukan: ‘Pomažu ljudi i mole: Nemojte me ubiti, kod kuće imam troje djece, petero djece, nisam ništa skrivio. Partizani se ne obaziru na molbe i sve ih strijeljaju’, priča Zukan i nastavlja: ‘Jedne večeri pobiše jednu grupu ljudi, pobacaše ih u jamu i odoše. Jedno vrijeme je bila tišina, ništa se nije čulo. Ja, tu, u blizini hodam, kad čujem glas, neko iz jame zove: Eh, brate ost’o sam živ, oslobodi me odozdo, nisu me ubili. Šta ću’, kaže Zukan ‘ja bih ga pustio, al’ ne smijem, ubiće i mene. Nastavi jadnik da moli i, ja siđem dole u jamu do njega, a on i dalje moli da ga oslobodim. Ja mu kažem ne smijem ubiće me, Ne boj se, kaže on, niko neće znati. Nikad nikome neću kazati. I, ja njega pustim i kažem bježi kud znaš, samo šuti nikom ne govori. Taj čojk’ kojeg sam spasio (kasnije sam saznao da se zove Čaušević Selim iz Solakovića kod Rogatice) krišom je došao do rodbine. Poslije tog događaja Selim je živio još 25 godina. Im’o tri sina. Jedan mu je unuk doktor. Nikom od njih, pa ni ženi nije rekao kako je spašen. I ako su njegovi najbliži znali da je određen za strijeljanje, nikada nikome nije o tome ispričao. I, umro je s obećanjem da će šutiti.’ Zukan mi je rekao da je još jednog ranjenog čojka izvuk’o iz jame. Kad je čuo zapomaganje, sišao je dole i spasio ga. Čim je jadnik izaš’o iz jame odmah je nestao22.

Osman Zukan je bio stariji čojk, veliki vjernik i iskren. Poznato mi je da su partizani nad jamom ubili i u nju bacili na stotine ljudi, a među njima:

- Karšić (Selme) Selima, r. 1906. godine u selu Lubardići-Rogatica

- Kurtić Nazifa, r. 1917. godine u Pokriveniku-Rogatica

- Alagić (Saliha) Omera, r. 1924. godine u Lubardićima-Rogatica

- Smajića (Hasana) Hakiju, r. 1917. godine u Pokriveniku-Rogatica

- Dedu (Dedina) Gušića, r. 1922. godine u općini Rogatica

- Kurtić (Osmana) Šabu, r. 1918. godine u Pokriveniku-Rogatica

- I nekog Omera iz naših krajeva. Im’o je osamnaest godina.

Zahvaljujući Osmanu Zukiću Zukanu spašeni su Selim Čaušević i još jedan ranjenik.”23

Došao sam u Hrasnicu u naselje Kovači da potražim i označim masovne grobnice koje se nalaze u podnožju Igmana. Sa mnom iz Sarajeva došli su Nurija Kapo (očevidac događaja), Adil Kolar i Mustafa Mujagić čiju je majku i babu OZNA uhapsila 9. aprila 1945. godine i u nekoj od grobnica zatrpala. U Kovačima nam se pridružio Ramiz Muzur (očevidac događaja). Zaputili smo se prema masovnim grobnicama. Prešli smo most (koji je u vrijeme zločina bio od drveta) i krenuli putem koji danas vodi do Glavnog groblja. Put je danas širok i asfaltiran, a nekada je tu bila samo šira staza. Na otprilike pola puta smo se zaustavili, s desne strane se vidi strma njiva koja se zove Bara, a više nje Dola gdje su mještani nekada napravili sklonište da bi se zaštitili od aviona. Partizani su tu dovodili vezane ljude, skidali ih gole i u skloništu i njivi ih ubijali. Krenuli smo dalje. Kada smo došli do kapije Glavnog groblja s lijeve strane ukazala se njiva s prhkom zemljom. Tu se nalazi velika masovna grobnica, što su i potvrdili Ramiz i Nurija. Do prije nekoliko godina tu je bilo udubljenje nastalo od slijeganja tla. U blizini grobnice nam se pridružio kamenorezac Ćamil Ahmetović, koji nam je rekao da je on buldožderom poravnjao to udubljenje. S lijeve strane ove grobnice izgrađena je porodična kuća, na dnu njive na kojoj se ona nalazi je mala kućica, a ispod nje velika strmina gdje se vidi više kratera nastalih avionskim bombardovanjem. Ovo zemljište gdje se nalaze masovne grobnice zove se Strana ili Muje Memića strana. Nurija (Salke) Kapo, rođen 1928. godine u Kramer selu kod Rogatice, u vrijeme masovnih likvidacija ljudi bio je muhadžir u Kovačima-Hrasnica kod Alije Redže. Ispričao nam je sljedeće: “Ja sam čuvao krave gore, gdje je sada groblje. Prije tog avionske bombe su napravile velike rupe. Mi smo oko njih navukli trnje i granje da ne bi krave kad se zaobadaju u njih propale. Najveća rupa je bila šest sa šest metara i duboka više od 10 metara, a možda i 20 metara. Kada smo dolje bacali kamenje, ništa se nije čulo osim odjeka. Čim su došli partizani, izdato je naređenje o zabrani kretanja od Hrasnice do Vrela Bosne u vremenu od osam navečer do osam sati izjutra. U tom vremenu su partizani odvodili ljude na strijeljanje. Čujemo svu noć rafalno puca. Nas nekoliko djece se dogovorimo da vidimo šta to rade partizani, koga u kamionima dovlače. Odemo dole gdje je ‘kula’ (pokazao je rukom). Tu su u blizini nekad bile štale. Popnemo se na štalu, krpama zavežemo usta da ne bi kihnuli ili kahnuli. I vidimo mi iza deset, jedanaest sati dođe kamion i partizani iz njega izbaciše ljude. Postrojiše ih dva i dva i pravo preko mosta (tada drvenog) i potjeraše putem prema groblju. U koloni je bilo, čini mi se stotinu ljudi. Tu veče smo mi vidjeli da su došla tri kamiona prekrivena ceradom i puna ljudi. Ostali smo na tavanu štale do zore. Čujemo mi automati pucaju, prašti, grmi. Sve su ih pobili. Zabrana hodanja je bila oko mjesec dana. Kad je prošla zabrana potjeram ja krave i dođem do onih jama, kad sve jame zatrpane. Oko mene ima još djece koja čuvaju goveda i ovce. Dogovorimo se mi da počnemo otkopavati jednu od jama. Donese jedan od njih krampu i udri, udri, nisu otkopali ni trideset cenata kad pojaviše se dvije ruke vezane naprijed žicom, a tijelo je na leđima. Uplašimo se mi i odemo do odbornika u Kovače, da mu kažemo šta smo vidjeli. Pita on: ‘Šta hoćete djeco?’ Kažemo mu da smo vidjeli zatrpanog čojka, vezanih ruku. On nas pogleda i povika:

‘Sad ste to rekli i više nikada! Kome god kažete i vi i taj kome ste rekli će biti zatrpan u onu rupu!’ Odemo mi kući i od tada nismo nikom ništa govorili. Na pola puta od Kovača do jame, ima jedna njiva koja se zove Bara, gdje je bilo sklonište i tu sam vidio dosta ubijenih ljudi. Svi su bili goli. Kada su se tijela počela raspadati, mještani su ih ukopali. O ovim zločinima nismo smjeli pričati. Mnoge je ‘mrak pojeo’. OZNA je u Sarajevu po kućama zalazila i odvodila ugledne ljude, ni krive ni dužne.”25

Zaključak

Masovna pogubljenja Bošnjaka u ratu i poraću koja su vršili partizani i pobjednička Jugoslavenska armija predstavljaju neistraženo poglavlje historije. U Sarajevu i Bosni i Hercegovini ova su pogubljena vršena po istom obrascu kao i u ostalim dijelovima Jugoslavije koji su se našli pod nadzorom Jugoslavenske armije od 1944. do kraja rata u maju 1945. godine. Za razliku od Slovenije i Hrvatske gdje su masovne i pojedinačne grobnice žrtava komunističke represije dijelom istražene, a većinom barem evidentirane, u Bosni i Hercegovini je istraživanje ovog pitanja još uvijek u povojima.

1 Odjeljenje zaštite naroda (OZNA) je osnovana odlukom koju je – 13. maja 1944. godine u Drvaru – potpisao Tito u formalnom statusu Vrhovnog komandanta NOV i POJ i Povjerenika za narodnu odbranu NKOJ-a. U temeljnom osnivačkom aktu OZNA-e, kao i u nizu kasnijih

dokumenata koji su se na nju odnosili, naglašen je njen izuzetni represivni značaj za očuvanje političke linije koju je zastupala KPJ. (HDA, Fond (f) OZNA, kutija (k) 1, omot (o) 3, osnivački dokument OZNA-e u zaglavlju nosi oznaku “službeno 13. maj 1944. godine”)

Za načelnika OZNA-e pri Povjereništvu za narodnu odbranu NKOJ-a, postavljen je član Politbiroa CK KPJ, general-laintnant Aleksandar Ranković.

2 Likvidacije su vršene i poslije 1945. godine, nakon provedenog postupka i osuđujuće presude.

Najčešće, optuženi nisu imali pravo na odbranu. Izvršenja kazni bila su na nepoznatim lokacijama na kojima su ukopavani u zajedničke grobnice, bez obilježja i prisustva rodbine.

15 Pismena izjava Edhema Oprašića od 17. 07. 2008. g. nalazi se u privatnoj arhivi.

19 Pismena izjava Ferida Alagića od 25. 10. 2009. g. nalazi se u privatnoj arhivi.

20 Pismena izjava Muhameda Mehmeda Zukića r. 1925. g. u selu Bjelogorci i Pašića Sulejmana Mesuda iz sela Bjelogorci, od 30. 01. 2009. g, nalazi se u privatnoj arhivi.

21 Pismena izjava Ahmeta Muftića-Užičanina od 26. 06. 2008. g. nalazi se u privatnoj arhivi.

22 Ramiz Muzur iz Kovača u Hrasnici mi je ispričao da je Osman Zukan spasio iz jame dvojicu ljudi. Jedan od njih (Selim Čaušević) ostao je živ, a drugi, čije je ime nepoznato, pronađen je mrtav u šumi

23 Pismena izjava Ferida ef. Alagića od 25. 10. 2008. g. nalazi se u privatnoj arhivi.

25 Pismena izjava Nurije (Salke) Kapo od 26. 11. 2011. g. nalazi se u privatnoj arhivi.