Moj zavičaj
Ono parče plavetnila, grumen zemlje, žubor rijeke, crveni prkosni krovovi, nasmijana lica ljudi, moj zavičaj.
Srce
mi se širi, brže pulsira u ritmu života, dušom osjetim drhtaj na pomen mog
zavičaja. Mnogi su vjetrovi svakodnevnice, olujne stihije i mračni ponori hteli da izbrišu sve moje uspomene, moju prošlost, obilježja mog zavičaja, njegovu bit.
Moj zavičaj kao nešto moje, nešto što čini dio mene, moje djetinjstvo.
Moja Rakitnica koja godinama žubori i nosi sve tajne napaćenog naroda, hitajući ka njoj poznatom cilju.
Moja ulica okupana zelenilom, kuće u nizu, dim koji se vijori iz odžaka ka uspavanom nebu.
Moja porodica, moja kuća, moja avlija, moj komšija, moj Ljun, moj Kadinovac, moj Toplik i moje srce koje kuca za moj zavičaj.
Svaki
odlazak iz mog toplog utočišta okupan je tugom, a svaki povratak pamtim po
prizoru sa Hrida.
Moj
zavičaj kao luka, utočista za izgubljene brodove, kao obala za nježne talase,
gnijezdo za promrzlu pticu, ognjište za dušu koja u tuđini zebe, pupoljak mog bića. Moja
Rogatica.
Nema komentara:
Objavi komentar