POPIS MUSLIMANSKOG STANOVNIŠTVA ISELJENOG IZ UŽICA U ROGATICI 1863. GODINE **

МEШОВИТА Г РАЂА, књ. XXXVI стр. 207–237

MISCELLANEA, vol. XXXVI pp. 207–237

УДК: 314.745.3-057.7(497.11)”18”:28

314.117(497.11)”1863”(083.81)

Недељко В. РАДОСАВЉЕВИЋ*

Историјски институт

Београд

Мирјана О. МАРИНКОВИЋ* Универзитет у Београду Филолошки факултет

Катедра за оријенталистику

Београд

ПОПИС МУСЛИМАНСКОГ СТАНОВНИШТВА ИСЕЉЕНОГ ИЗ УЖИЦА У РОГАТИЦИ 1863. ГОДИНЕ**

Апстракт: У раду је приређен попис групе становника Ужица муслиманске вере, која се после исељавања на основу одлука конференције у Канлиџи нашла у Рогатици, у Босанском пашалуку. У уводном тексту је указано на околности које су довеле до тога да се та група нађе у Рогатици, и на мере које је османска власт предузимала ради њиховог збрињавања. Када је реч о самом попису, који је саставни део једног извештаја Мехмеда Селима, управника кадилука Челеби- пазар (Рогатица), дати су подаци о дипломатичким и палеографским особинама документа, и указано je на карактеристичне елементе у начину пописивања исељених. Документ је приложен на турском и на српском језику.

Кључне речи: Османско царство, Кнежевина Србија, Ужице, Рогатица,

исељавање, попис.

У Оријенталној архивској колекцији (Ориентална архивна колекция) Народне библиотеке Св.Св. Кирил и Методий у Софији, Република Бугарска, у Фонду198 А, архивској јединици 200, чува се Попис дела исељеног муслиманског становништва из Ужицa, које је привремено, у

*nedeljko.radosavljevic@iib.ac.rs

*mirjana.marinkovic65@gmail.com

**Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије Европа и Срби (1804-1918): подстицаји и искушења европске Модерне (Ев. бр. 177031).

јуну 1863, било смештено у касаби Челеби-пазар (данас град Рогатица у Републици Српској, Босна и Херцеговина). Документ je настао 23. јуна те године, и састоји се од два листа. Делимично је физички оштећен. Писан је обичним црним мастилом, на турском језику и арапским писмом.1  Његов настанак директно је повезан са кризом која је избила

1862. у односима између Кнежевине Србије и сизеренског двора, односно Османског царства. Корени те кризе сежу у време Једренског мира 1829, и успостављања аутономне српске државе 1830. године.2

Сагласно првом хатишерифу из 1830, којим је утемељена Кнежевина Србија, предвиђено је да у њој остане шест османских гарнизона, и то у градовима Београд, Смедеревo, Кладовo, Шабац, Соко и Ужице. По тадашњој терминологији реч град заправо је означавала утврђење, јак фортификацијски објекат, у чијем је подграђу живело цивилно становништво. Тако је било и у случајевима наведених центара. Урбана насеља имала су статус вароши или касаба, и кроз цео период османске власти до 1830. одсликавала су разнолику етничку карту Османског царства. У београдској вароши је, на пример, поред православног становни- штва, међу којима је било највише Срба, али и Грка и Цинцара окупљених у трговачке колоније, живео и велики број муслимана, који су претежно били српског порекла. У другим местима заступљеност несловенског становништва била је знатно мања, али је такође постојала. Први хатишериф предвиђао је исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије, али то није реализовано из неколико разлога, од којих

1 Факсимили тог документа у овом тренутку нису доступни из техничких разлога. Међутим, приређивачи су имали потпуни увид у његов аутограф, и имају потпуну одговорност за веродостојност транскрипције на савремено турско писмо и превод на српски језик.

2  Атрибуције нове српске државности су од 1830. биле оличене у независној унутрашњој управи и успостављању јасне граничне линије према остатку Османског царства. Међутим, статус Кнежевине Србије као трибутарне државе био је видљив у непостојању три битна елемента независности: права дипломатског представљања у иностранству (jus legandi), права објаве рата (jus belli gerendi) и права склапања међудржавних уговора (jus contrahendi). Србија је имала своју војску, полицију, судове, школски систем, министарства. Такође је добила и први Устав 1835, који је, уз сагласност силе покровитеља, Русије, замењен тзв. Турским уставом из 1838, датим у виду новог хатишерифа од султана Махмуда II. Слобода вере у њој била је потпуна. О успостављању Кнежевине Србије и њеним надлежностима, односу према Порти и покровитељској сили Русији опширније Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830–1839, Београд 1986, passim.

су најважнија била два: јака зима 1830–1831, и противљење самог муслиманског становништва, ослоњеног управо на војничку снагу шест поменутих гарнизона.3

У Београдском пашалуку, за Османско царство стратешки изузетно важној пограничној провинцији, муслиманско становништво претрпело је велике демографске губитке у три хабзбуршко-османска рата вођена на том простору (1683–1699, 1716–1718, 1737–1739), од којих никада није успело да се у потпуности опорави. Насупрот томе, православни српски елеменат брзо је насељавао слабо настањене области у тој провинцији. Нови становници стизали су из области Херцеговине, Босне, Старе Србије, Вардарско-Моравске долине, Торлака и Шоплука. Уочи избијања Првог српског устанка 1804, Београдски пашалук је имао између 200–230 хиљада и 350 хиљада становника, од чега је било само око 10% муслимана српског порекла. У суседном Босанском ејалету, на пример, живело је више православних него у Београдском пашалуку, али је тамо био знатно већи број муслимана, који су били значајан ресурс у попуни османског армијског састава, па је успешан устанак већих размера на том простору био немогућ.4 Муслимани су били настањени углавном у урбаним центрима, варошима, паланкама и касабама, док су право- славни сачињавали сеоско аграрно друштво, чувајући своју локалну, кнежинску самоуправу, која је одговарала и државним властима ради лакшег прикупљања пореза и одржавања реда и мира.

Током прве половине 19. века, али и у каснијем периоду, Османско царство било је суочено са избегличким (мухаџирским) проблемом. Реч мухаџир (muhâcir), изворно арапског порекла, означавала је неког ко напушта једну и настањује се у другој држави.5 У суштини, то се посебно односило на муслиманско становништво које се исељавало из области које су освојиле немуслиманске државе, или територије над којима Османско царство није задржало ефективну контролу.6  Тај проблем се јавио још у време Великог бечког рата (1683–1699), када је Хабзбуршка монархија запосела готово цео Панонски басен, а постојао је и у 18. веку, посебно након губитка Крима миром у Кучук-Кајнарџију 1774. године. И

3 Исто, 14–17; Историја српског народа V/1, 120–121 (Владимир Стојанчевић); N. Radosavljević, Užice, The Varosh and the Nahiya in the Times of Fear 1804–1862, Études Balkaniques XLIX, 3–4 (Sofia 2013) 119–120.

4  М. Екмечић, Meсто Босне и Херцеговине у Српској револуцији 1804–1815, Српска револуција 1804–1815. и Босна и Херцеговина, Бања Лука 2004, 19.

5 F.Develllioğlu, Osmanlıca-Türkçe Ansiklopedik Lûgat, Ankara 1999, 665.

6 Türkçe-İngilizce Redhouse Sözlüğü, İstanbul 1995, 789.

неки припадници кримске династије Гирај, која је вековима управљала овим вазалним ханством, одлучили су да се настане јужно од Дунава, иако им је руска влада гарантовала ханско достојанство и материјалну сигурност у виду редовних апанажа. Током 19. века растао је и број мухаџира са Кавказа, пре свега Черкеза, али и припадника других народа, који су због својих ратничких квалитета делом насељавани у европски део Османског царства, како би учествовали у његовој одбрани уколико би се за тим указала потреба. Мухаџир је, дакле, био избеглица са простора које су запоселе различите хришћанске силе, а османска држава се старала да њихов статус регулише и, колико је била у могућности, материјално их збрине.

Када се ради о муслиманима исељеним са простора Кнежевине Србије, треба истаћи две важне чињенице: посматрано у строго правном смислу (de jure) они нису били истоветни са мухаџирима из других земаља, јер је Кнежевина и даље формално била део Османског царства; друго, промена религијске структуре становништва на том простору, која је постепено почела већ после окончања Другог српског устанка 1815. и поделе надлежности између османских власти и органа српске самоуправе, није у бити имала и обележја промене етничке структуре. И православни и муслимански становници на тој територији били су српског етничког порекла и истог језика. Само је мали број османских државних чиновника, који су дошли са стране, био несловенског, односно несрпског порекла. Припадници обе заједнице поседовали су свест о заједничком пореклу, неки и о ближим или даљим родбинским везама. Међутим, док су православни Срби били заговорници обнове државности и стварања модерне националне државе, њихови муслимански сународници били су противници било каквих реформи. То је две заједнице суштински раздвајало, посебно у време када није било ни назнака о коренитим променама у Османском царству, које је касније донео Танзимат.7  Православни Срби су своје сународнике муслимане називали једноставно Турцима, при чему су их разликовали од правих, или царских Турака.8 Муслимани су, пак, своје православне сународнике

7 И. Ортајл, Најдужи век империје, Београд 2004, 78–83.

8 Прави Турци, назив коришћен за Турке у народносном смислу, о којима је међу Србима готово увек постојало добро мишљење, јер су се углавном држали закона и поштовали права припадника немуслиманских религија, док је локална муслиманска аристократија била склона корупцији и злоупотреби власти, што је на европској периферији Османског царства крајем 18. и почетком 19. века била честа појава. Немирну ситуацију у граничним европским областима империје у

често називали Власима. Ти називи, који су их на први поглед толико разликовали, нису имали никакве везе са етничким пореклом, али су потврђивали дубоке разлике у погледу припадности различитим религијама, и државотворним концептима и идејама.

Такав однос био је видљив и на примеру важног регионалног центра, Ужица. Око тврђаве се, убрзо по османском освајању, већ у 16. веку формирала велика варош оријенталне физиономије, са већинским муслиманским становништвом, такође српског порекла, и малим бројем православних становника српске народности. Залеђе Ужица било је насељено готово искључиво српским православним становништвом.9

У мирнодопско време, односи припадника две вере били су добри, иако је постојала неједнакост муслимана и хришћана пред законом. Због снажног гарнизона, који је и у време великих ратова крајем 17. и током 18. века био тешко освојива препрека и хабзбуршким армијама, у Ужичкој нахији није било ни видне узурпације власти до које је дошло када су одметнуте јаничарске старешине, (дахије) 1801. убиле београдског везира Хаџи Мустафа-пашу и завеле нелегитимну власт праћену терором, што је и довело до Првог српског устанка 1804. године. На Ужичку нахију устаничке операције пренеле су се тек 1805, у време када побуна против узурпатора прераста у националну револуцију, односно у рат за независност.10

Међутим, већ по окончању Другог српског устанка 1815, када постепено почињу да се формирају српске институције власти, јављају се и већи неспоразуми у ужичкој вароши, јер су надлежности османских и српских структура још увек биле испреплетане и нејасно разграничене. Неколико крвавих обрачуна и бројни мањи сукоби до којих је дошло у периоду од 1815. до стварања Кнежевине Србије 1830, били су резултат како деловања агресивних изгредника, тако и међусобног неповерења и страха. При томе су српске власти под чврстом руком кнеза Милоша Обреновића успевале да контролишу ситуацију међу православним становништвом и обуздају ратоборне појединце, док је ауторитет носилаца османских власти код муслимана био све слабији, како због недовољног броја војника, тако и због корумпираних чиновника и веза

том  периоду  Вера  Мутафчиева  карактерише  као  Крџалијско  време.  В. Мутафчиева, Крджалийско време, София 1993, 5.

9 Историја Титовог Ужица 1, Титово Ужице 1989, 189–194 (О. Зиројевић).

10 Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804, Београд

1949, 243–249, 411–420; Н. В. Радосављевић, Ужице, град и нахија-окружје у времену страха 1788–1862, Ужице 2013, 134–135.

дела спахија са босанским јаничарима и њиховим старешинама, који суизмакли контроли централних власти.11

После стварања аутономне Кнежевине Србије 1830, ужичку варош нису карактерисале истоветне демографске промене као у њеним другим деловима. До тада је све урбане центре сем Београда, који нису били уз шест преосталих османских гарнизона, напустила већина муслиманског становништва. Своју непокретну имовину они су углавном продали православним становницима у залеђу или српским досељеницима из других области, и иселили се на простор који је остао под чврстом и непосредном османском контролом. Пример за то је касаба Ваљево, која се такође налази у области западне Србије, 60 километара северно од Ужица. До 1830. највећи број ваљевских муслимана продао је своја имања и иселио се. Цигани муслиманске вере, који су остали у Ваљеву, временом су примили православље. Међутим, тадашњи исељеници из Ваљева нису могли бити сматрани мухаџирима у правом смислу те речи. Прво, они су долазили из једне од још увек постојећих административних јединица Османског царства, Београдског пашалука, и друго, били су економски збринути новцем од продаје сопствене имовине.12 Насупрот томе, број становника муслиманске вере у Ужицу је растао, и оно је по томе било јединствен случај у Србији.

Ужичка варош је имала све карактеристике оријенталне урбане средине. Након стварања Кнежевине Србије 1830, у њу се досељава све више православних становника, али је муслимани не напуштају. Све до кризе 1862. муслимани ће у Ужицу бити већина. По савременим статистичким подацима, који су приближно одговарали стварном стању, године 1844. у Ужицу је живело 3.695 муслимана у 723 куће, и 707 православних у 174 куће.13 Нешто касније, године 1855, у Ужицу је живело 5.392 муслимана (од чега 382

Циганина муслиманске вере) у укупно 689 домова. Број православних до тада је порастао на 1.746 становника. Прогресија којом је растао број православних становника била је велика: године 1822. је, на пример, било само 215 хришћанских харачких пореских обвезника.14

11 Историја Титовог Ужица 1, 340–343 (Р. Љушић); Н. В. Радосављевић, Ужице, град и нахија-окружје у времену страха 1788–1862, 141–145.

12 В. Кривошејев, Ваљево, настанак и развој града, Ваљево 1997, 67; Н. Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766–1831, управа Васељенске патријаршије, Београд 2007, 147. У раздобљу од 1815. до 1830. још увек није постојала Кнежевина Србија.

13  Љ. Стојановић, Старо Ужице, Гласник Српског географског друштва 7–8 (Београд 1922) 160.

14 На истом месту.

Повремени сукоби ужичких муслимана са православним суседима, који су настављени и по стварању Кнежевине 1830, делом су проистицали и из чињенице да су они у сваком погледу били под јурисдикцијом османских, а не српских државних власти, па су међусобни неспоразуми због различитих надлежности споро решавани. Власти Кнежевине на то су одговарале мерама економског бојкота, као и покушајима пресељења српског становништва, пре свега занатлија и трговаца, на другу локацију, чиме је оживела до тада замрла Пожега, али ни то није довело до исељења ужичких муслимана. Штавише, њихов број је порастао досељавањем истоверника из Чачка и других места која су напустили.15

Ужичка муслиманска варош заузимала је највећи део подграђа око реке Ђетиње, и била је уређена по уобичајеном систему махала. У Ужицу је био развијен и муслимански верски живот. Број џамија и месџида је током 19. века различито процењиван. Године 1862. није их било мање од

12, колико је пописано у Списку муслиманских имања сачињеном након исељавања. Ту је била и чувена Шејхова џамија, при којој је деловао шејх Мухамед Ужичанин, иницијатор побуне против локалних власти 1741. због неправди које је чинила становништву обе вере. У граду су постојале и муслиманске верске школе.16  Ужички мостови, од којих су

15 Мере економског притиска према муслиманском становништву у Кнежевини које није прихватило њено поданство биле су различите. Кнез Милош забрањивао је својим поданицима да њихова имања узимају под закуп, и дозвољавао је само куповину, чиме су она трајно мењала власнике. Нова реалност донела је и укидање феудалних односа до 1835, чему су се преостали припадници спахијског реда неуспешно противили, јер су њихова имања углавном остала под контролом нових власти Кнежевине Србије. Те године кнез Милош Обреновић је забранио и улазак ужичким спахијама у околна села у којима су некада имали мулкове, јер нису прихватали српску грађанску власт, па им је преостало само да их продају. О томе је обавештен и београдски мухасил, Мехмед Вехиџи-паша, али није имао никакве могућности да то спречи. Како су и султанови хатишерифи били правна основа таквих решења кнежевских власти, појас земље око Ужица који је остао у поседу муслиманског становништва био је знатно сужен. М. Маринковић, Турска канцеларија кнеза Милоша Обреновића (1815-1839), Београд 1999, 73; Н. В. Радосављевић, Ужице, град и нахија- окружје у времену страха 1788–1862, 147–148.

16 Историја Титовог Ужица 1, 441 (В. Мацура). У неким подацима савременика помиње се већи број исламских богомоља. Феликс Каниц је сматрао да је 1860. било чак 35 џамија и медреса, али то је вероватно претерано, јер други путописац, Србин из Хабзбуршке монархије Јоаким Вујић, наводи да их је 1826, дакле у време још увек присутне непосредне османске власти у Београдском

неки били вредна архитектонска дела, такође су грађени у препознатљивом оријенталном стилу.17  У делу вароши насељеном православним Србима, постојале су две православне цркве, саграђене 1828. и 1844. Све интензивнији и развијенији друштвени и привредни живот одвијао се одвојено од оријенталне чаршије. У том делу Ужица су били српски органи власти, установе и институције: Суд, Начелство окружја ужичког, полиција, војска, школе. Оно што није било могуће разделити, биле су варошке саобраћајне артерије, улице и мостови, као и путеви у околини. Над њима су обе стране желеле контролу.

Године 1862. дошло је до кризе у односима између Кнежевине Србије и Османског царства. Узроци који су до тога довели су дубоки, и пре свега се налазе у новој државној политици кнеза Михаила Обреновића18, који је почео озбиљне реформе у циљу снажења Кнежевине Србије. Порту је највише забрињавао његов ослонац на Русију, праћен стварањем веће оружане силе, Народне војске, која је бројала око 100.000 људи, као и окупљањем и помагањем емиграната из словенских области под непосредном османском влашћу, укључујући и стварање њихових оружаних формација попут Бугарске легије.19 Српска влада тражила је од Порте и да се спроведе одредба из ранијих хатишерифа о исељавању

пашалуку, било око 20, од којих је само осам било употребљиво, а остале оштећене. Ф. Каниц, Србија, земља и становништво, од римског доба до краја XIX века 1, Београд 1991, 507; Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, Горњи Милановац 1999, 126.

17  Највећи, најзначајнији и најлепши био је Касапчића мост. Његова употре- бљивост, стабилност и чврстина доказана је и тиме што је у рату 1941. издржао и прелазак тешких немачких тенкова. Срушен је у време повлачења немачке војске из Ужица 1944. године. Н. В. Радосављевић, Ужице, град и нахија-окружје у времену страха 1788–1862, 154.

18  Михаило М. Обреновић III, кнез Србије, син кнеза Милоша Обреновића. Кнежевином Србијом владао је у периоду 1839–1842, а потом од 1860. до 1868, када је убијен у атентату у Топчидеру поред Београда.

19 Оружане снаге Кнежевине Србије реформисане су Законом о Народној војсци из 1861, а њено опремање и обучавање омогућио је руски зајам од 300.000 дуката. Народна војска може се описати као резервни, али врло мобилан састав, који се седмично окупљао ради обуке. Војска је имала све тадашње родове копнених снага (пешадија, коњица, артиљерија...). Поред Народне, и даље је као њено језгро постојала и Редовна (кадровска) војска са сталним саставом, из које су се регрутовали нови официри. Новостворена српска војска је у случају рата могла да веже значајне османске снаге, што се потврдило у време Велике источне кризе

1875–1878. Историја српског народа V/1, Београд 1981, 294–296 (Ј. Милићевић).

муслиманског становништва из Кнежевине, или његовом повлачењу у оквире тврђава, што је у случају Ужица физички било немогуће.

Последица погоршања односа Порте и Кнежевине одразила се и на односе православног и муслиманског становништва, што је довело до међусобних сукоба у Београду 15. јуна 1862. године. Неколико дана касније, 17. и 18. јуна, из београдског османског гарнизона бомбардована је српска варош. На то је уследио оружани одговор српске редовне војске и добровољачких јединица. Био је то први озбиљан сукоб између две стране након 47 година мира. Интервенцијом конзула великих сила који су се налазили у Београду сукоб је заустављен.20 Међутим, та дешавања су се одразила не само на спољнополитичком плану, већ и у мањим провинцијским срединама. Случај Ужица је један од таквих примера, који поред општих места има и неке посебне карактеристике.

Да би се спречило продубљивање кризе и могући рат, јер је због бомбардовања Београда Кнежевина Србија тражила исељавање свих шест османских гарнизона, представници европских сила и Османског царства састали су се на конференцији у Канлиџи крајем јула 1862. У току њеног трајања представници Русије подржали су српске захтеве и тражили да се сви османски гарнизони и муслиманско становништво иселе из Србије, док је Хабзбуршка монархија одлучно била против тако радикалног решења. На крају је прихваћен компромис који је предложила британска дипломатија: остављање утврђења Београда, Смедерева, Кладова и Шапца у османским рукама, и исељавање гарнизона и муслиманског становништва из градова Ужице и Соко у западној Србији.21

Спровођење ове одлуке било је нарочито тешко у Ужицу. Догађаји у Београду појачали су узајамно неповерење између две заједнице. Свака се учвршћивала у свом делу вароши, а изгреди су постајали свакодневни. Локалне српске власти нису увек могле да спрече нападе из муслиманске вароши, али су на ширем плану деловале организованије. Окружне власти издале су 11. јула 1862. наредбу да сви припадници Народне војске који поседују оружје буду у приправности. Обе стране су удвајале страже и појачавале патроле, а већ 15. јула су куће и улице претвориле у борбене

20 Историја српског народа V/1, 294–295 (Ј. Милићевић).

21 У погледу Београда, Кладова (Фетислам), Смедерева и Шапца одлучено је да се не мења ништа, јер су та места за Османско царство имала стратешки важну улогу у контролисању пловног пута до Босне рекама Дунавом и Савом. У погледу муслиманског становништва, његово исељавање од српске стране није тражено по сваку цену, већ је остављена могућност да оно настави да живи у Кнежевини Србији стављајући се под јурисдикцију њених цивилних власти. Исто, 295.

положаје. Српске власти су контролисале ситуацију у околини и тражиле од поданика Кнежевине да се уздрже од провокација, док османски командант града није увек успевао да контролише муслиманске изгреднике, који су починили више убистава. О томе да нема довољно војника да успостави потпуну контролу обавестио је и српске представнике.22 Након тога догађаји су се брзо развијали. У ноћи између

25. и 26. августа дошло је до пожара који је готово у целини уништио муслиманску и део српске вароши. Његовом брзом ширењу погодовало је то што су куће и други објекти били саграђени од дрвета, али и тренутно стање, јер се нико није усуђивао да покуша да га угаси. Највећи број становника оба дела вароши тада је остао без кућа. До тада се већ сакупила значајна војна сила са обе стране. Српска војска око вароши и у њој имала је око 1.500 војника, а на њеном челу био је пуковник Ранко Алимпић, перспективан официр који је касније постао генерал. У борбама српске редовне и народне војске са османском посадом, које су трајале од 26. августа до примирја склопљеног 13. септембра, српска војска имала је 7 мртвих и 27 рањених бораца, док су османски официри тврдили да су изгубили 32 војника. Цивилне жртве нису тачно утврђене. С обзиром на несташицу хране, српске власти су по склапању примирја поново дозволиле трговину, како цивилно становништво у муслиманском делу вароши, које је у пожару скоро све изгубило, не би страдало од глади.23

Истог дана у Ужице је стигла мешовита комисија, састављена од османских и српских представника. Пет дана касније, 18. септембра, прочитана је царска ирада да се, сагласно одлукама конференције у Канлиџи, тврђава преда српским властима, које су морале да је униште, а да се цивилно муслиманско становништво које нема српско поданство исели у Босну. Исељавање муслиманске вароши почело је већ 19, а завршило се 28. септембра. Транспорт је обезбеђивала српска кадровска војска, а ангажоване су бројне запреге како би исељеници могли да понесу сво покретно имање. Исто се односило и на војну опрему, а посебно на артиљерију.24

22 Историја Титовог Ужица 1, 450–451 (Ст. Игњић).

23   Питање пожара који је готово потпуно уништио ужичку варош убрзо је разјашњено. Мада је у почетку било претпоставки да су га подметнули муслимани када су чули да ће морати да се селе, то се показало нетачним. Пожар је изазван намерно од једног српског пандура, који је запалио дрвене остатке иза радњи у сокаку у коме је било више чибукџиница. Ни он сам, ни његов наредбодавац, уколико га је уопште било, вероватно нису очекивали да ће у врло кратком времену изгорети готово све. Исто, 452–454; Н. В. Радосављевић, Ужице, град и нахија-окружје у времену страха 1788–1862, 152–153.

24 Историја Титовог Ужица 1, 454–455 (Ст. Игњић).

Тако су ужички муслимани постали мухаџири, у одређеном смислу различити од других. Њихово пресељење формално је била одлука султана, дакле сопственог суверена, а не резултат бежања од непријатељске силе. Сем тога, они су одлазили из свог етничког окружења у непосредну близину, у Босански пашалук, област Османског царства такође насељену идентичним, измешаним хришћанским и муслиманским становништвом. У том погледу била је олакшана њихова адаптација. Ужички муслимани су насељени углавном у источној Босни, у географски блиским областима Тузле и Бијељине. Неки су отишли и у Босанску Крајину у околину Костајнице.25

Број исељених ужичких муслимана је, по савременим српским подацима, био 2.917 одраслих и 917 деце, дакле укупно 3.834. Део њих је након исељавања премештан од места до места, што потврђује и приложени документ. Он указује на то да су се неки вратили ближе старом завичају, у Рогатицу (тада Челеби-пазар) и вероватно у Вишеград. Попис муслимана из Ужица смештених у Рогатицу потврђује да су у тренутку његовог настанка, 29. јуна 1863, у тој касаби они боравили тек 20 дана, и да су за то време добили по 30 гуруша помоћи у новцу, без обзира на пол и узраст. Тај Попис је у ствари извештај Мехмеда Селима, управника кадилука Челеби- пазар главнокомандујућем Босанског ејалета. Он на одређен начин показује и како су функционисале османске власти у тој периферној провинцији, чија је локална аристократија све до војне експедиције Омер-паше Латаса 1850, представљала највећег противника танзиматским реформама. Да су реформе почеле да се спроводе у Босанском ејалету, види се и из чињенице да је акт о новчаној помоћи мухаџирима потписао и представник хришћанског (православног) милета, као део структуре власти.

Поред потврђивања чињенице да је у Рогатицу дошла група мухаџира из Ужица, Попис открива и њихову структуру. Радило се о 87 лица смештених у 3 махале и два оближња села, за које је у кратком двадесетодневном периоду издвојено 2.487,00 гуруша. Међутим, очигледно је део документа изгубљен, јер се у њему помињу имена само

47 лица. Укупна сума за коју се наводи да је дата као помоћ мухаџирима од 2.487,00 гуруша се поделом са 30, колико је углавном издвајано по особи, не поклапа са бројем од 87 лица, већ са 83, што указује на могућност да нису сви добили исту суму. Међутим, стање документа, који има физичка оштећења, не омогућава да се то потврди. Статистички посматрано, структура исељеника у Рогатици је била следећа:

25 Исто, 454. Поред Костајнице, једна од махала добила је име Ужице, по старом завичају њених становника.

Број мушкараца	Број жена	Број деце	Нејасни подаци
15	17	12	3

Од чланова појединих породица нико није изостављен, јер се по имену наводе и деца најмлађег узраста. Два домаћинства била су удовичка, и на њиховом челу су биле мајке породице. Све брачне заједнице биле су моногамне. Изузев два случаја удовичких кућа, прво су пописивани сви мушкарци у породици без обзира на узраст, а за њима жене, супруга главе породице, сестре, кћери. У случају ових исељеника, очигледно се радило о неборбеном и сиромашном елементу, за који готово целу годину ни османске власти нису нашле решење о збрињавању.

Сва презимена (породична имена), у овом Попису дата су аутентично, са карактеристичним српским завршетком на ић (Бешировић, Карахоџић, Делић, Ахметовић), а једна од породица задржала је неизмењено старо презиме Лазовић. Попис се, поред навођења имена, пола и старости, одликује и занимљивим физичким описом појединаца. У недостатку идентификација попут фотографија или цртежа, тај опис је чиновницима који су делили новчану помоћ омогућавао да утврде идентитет сваког примаоца. По својим антрополошким одликама, пописани људи су несумњиво били исти као и локално српско православно становништво Ужица и околине. Од сународника православне вере разликовале су их две одлике, верска припадност и потпуна оданост идеји очувања Османског царства. Управо та идеја, а не вера, била је основа међусобних неспоразума која се повремено граничила са нетрпељивошћу, а која је довела и до оружаног сукоба 1862. Да је тако, делом потврђује и чињеница да се мањи број муслиманског становништва вољно ставио под српске грађанске власти, и примио поданство Кнежевине Србије. Након исељења преосталих османских гарнизона 1867, њима су призната сва грађанска права која су уживали припадници преовлађујуће православне вере. Решењем Државног савета од 18. маја 1868. ислам је у Кнежевини Србији и званично признат као законита религија, а муслимани у Србији су уједињени у посебну Исламску заједницу, што је потврдио и шејх-ул- ислам својом меншуром. У тим актима муслимани Србије као верска заједница и сада имају своје шеријатско-правно утемељење.26

На другој страни, као и у случају поменутих исељеника, конти- нуирано је текао и процес пресељења дела православног становништва из Босанског пашалука и области Старе Србије у Кнежевину Србију. У

26 htpp//www.rijaset.rs/articles.php?article_id=1

тадашњим политичким превирањима мало ко је бринуо о трагичним судбинама обичних људи. У даљем тексту наведени Попис, односно његов сачувани део, приложен је у целини. Прво је приложен садржај Пописа транскрибован на савремени турски правопис, а затим и превод на српски језик. Места која су нечитка, или имају физичка оштећења, означена су угластим заградама са три тачке у њиховом оквиру, док је у напоменама наведен разлог нечиткости.

ПОПИС УЖИЧКИХ МУСЛИМАНА У РОГАТИЦИ (ЧЕЛЕБИ ПАЗАРУ)

Hüve

Cânib-i seniyy-ül-cevânib-i hazret-i müşir-i Eyâlet-i Bosna’ya

Çelebi Pazarı kazâsında bulunan Ujiçe Mühâcirlerin yetmiş dokuz senesi Haziran ibtidâsından yirminci gününün nihâyetine kadar işlemiş olan yevmiyyeler defteridir ki ber vech-i âtî zikr ve beyân olunur.

Mahalle-i Hünkâriyye

Hâne-i Beşirovik

1

Orta boylu sarı sakallı Hafız Hasan Efendi veled-i Yüsüf sene     31

eyyâm  20

             30

Karındaşı orta boylu sarı bıyıklı Hüseyin veled-i Yüsüf sene     28

eyyâm  20

             30

Zevcesi Ayşe Hatun bint-i İsmail sene     17

eyyâm  20

             30

Karındaşı /okunaksız/ Yusuf sene     28

eyyâm  20

             30

Diğer karındaşı Devliye bint-i Yusuf sene     25

eyyâm  20

             30

Diğer karındaşı Penbe bint-i Yusuf sene     23

eyyâm  20

             30

Diğer karındaşının kızı Hanıfe bint-i Mustafa sene     12

eyyâm  20

             30

Toplam 210

Hâne-i Karahocik

2

Orta boylu kumral sakallı Mehmed Emin Beğ veled-i Yusuf sene     40

eyyâm  20

             30

Zevcesi Şefika Hatun bint-i Osman sene     40

eyyâm  20

             30

Oğlu orta boylu ter bıyıklı Mustafa veled-i Emin sene     16

eyyâm  20

             30

Diğer oğlu orta boylu İbrahim veled-i Emin sene     15

eyyâm  20

             30

Toplam 120

[...]

Hâne-i Beşirovik

3

Vâlidesi Saliha Hatun bint-i Hasan

[...] [...] [...]

Zevcesi Emine Hatun bint-i Osman

Sene     30 eyyâm  20

             30

Karındaşının kızı Asıfa bint-i [...]

Akrabasından orta boylu kurmal[...]veled-i Mustafa

Hâne-i Babaahmedovik

6

Orta boylu kumral bıyıklı Mustafa veled-i Mehmed sene     29

eyyâm  20

             30

Mahalle-i Hasan Beğ

Hâne-i Caka

1

Uzun boylu kumral bıyıklı Şaban nâm-ı diğer Hüseyin sene     30

eyyâm  20

             30

Zevcesi Zarife Hatun bint-i Salih sene     20

eyyâm  20

             30

Kızı sabiye-i sagire Fatma bint-i Şaban sene       1

eyyâm  20

             30

Toplam 90

Mahalle-i Sinan voyvoda

Hâne-i /isim yok/

1

Hanife Hatun bint-i Ömer sene     40

eyyâm  20

             30

Kızı Dervişe bint-i Salih sene     17

eyyâm  20

             30

Toplam 60

Hâne-i Ahmedovik

2

Orta boylu sarı bıyıklı Mustafa veled-i Ahmed sene     45

eyyâm

[...]

Oğlu uzun boylu sarı bıyıklı Ahmed veled-i Mustafa sene     20

eyyâm  20

             30

Diğer oğlu sabiyy-i sagir Mehmed veled-i Mustafa sene       5

eyyâm  20

             30

Zevcesi Tuti Hatun bint-i Mustafa sene     48

eyyâm  20

             30

Kızı sabiye-i sagire Hanife bint-i Mustafa sene       8

eyyâm  20

             30

/metin bozulmuştur/

Hâne-i Delik

2

Orta boylu kumral bıyıklı Salih veled-i Bego sene     35

eyyâm  20

             30

Zevcesi Ayşe Hatun bint-i Süleyman sene     32

eyyâm  20

             30

Kızı sabiye-i sagîre Ayşe bint-i Salih sene       5

eyyâm  20

             30

Toplam

/metin bozulmuştur/

Hâne-i Karacik

3

Uzun boylu sarı sakallı Murat veled-i Hasan sene       427

eyyâm  20

             30

Oğlu uzun boylu ter bıyıklı Hasan veled-i Murad sene     25

eyyâm  20

             30

Diğer oğlu orta boylu şâbb-ı emred Salih veled-i Murad sene     15

eyyâm  20

             30

Evveli oğlu[...]veled-i Murad sene       6

eyyâm  20

             30

27 Вероватно 40.

Zevcesi Müşfika Hatun bint-i Abdüllah sene     35

eyyâm  20

             30

Kısı sabiye-i sagîre Ayşe bint-i Murad sene       3

eyyâm  20

             30

Toplam 160

Hâne-i Durakovik

4

Orta boylu sıyah bıyıklı Salih veled-i Durak sene     25

eyyâm  20

             30

Vâlidesi Hayriye Hatun bint-i Feyzi sene     40

eyyâm  20

             30

Kız karındaşı Gülbe bint-i Durak sene     26

eyyâm  20

             30

Toplam 90

Cemâ’at-ı Sokollu Kariye-i Cendik tâbi’ Sokollu Hâne-i Başik

Orta boylu kumral bıyıklı Agan veled-i Bayram sene     40

[...]

Oğlu sabiyy-i sagîr Mehmed veled-i Agan sene      6

eyyâm[...] [...]

Diğer oğlu sabiyy-i sag[...] Sa [...]

Kariye-i Manaluka tâbi’ Javallu (?) Hâne-i Moşan Lazovik

2

Uzun boylu kumral sakallı Moşan veled-i Abdullah sene     45

[...]

Oğlu sabiyy-i sagîr Salih veled-i Moşan sene      1

eyyâm  20 [...]

Zevcesi Ayşe Hatun bint-i İbrahim sene     40

eyyâm  20

             30

Toplam 90

Nüfûs

87

Toplam 2.587

Yetmiş dokuz senesi Haziranın ibtidâsından yirminci gününün nihâyetine kadar işlemiş olan yirmi günlükUjiçe mühâcirlerin yevmiyyeleri olarak ber vech-i

bâlâ iki bin beş yüz seksen yedi buçuk gurûş Çelebi Pazarı kazâsı mâl sandığından tamâmen ve kâmilen mühâcerîn-i merkumûna îfâ olunmuş olduğunun beyân muarızında işbu bâlâsı defterli mazbata-yı âcız-ânemin tanzîm ve takdîme cür’et kılındı ol bâbda ve her hâlde emr ü fermân hazret-i men leh-ül-emrindir.

Fî 12 Muharrem 280

Fî 20 Haziran     279

A’zâ Mileta Hıristiyan A’zâ Mehmed Sa’id A’zâ Lütfüllah

A’zâ mühür okunaksız

A’zâ Murad Beğ köyde bulunduğu

E-d-dâîelmaîAhmed Hamdi

E-d-dâî E-n-nâib Seyyid Mustafa

Bende-i müdür-i kazâ-yı Çelebi Pazarı Mehmed Selim

Народна библиотека Св. Св. Кирил и Методий Ориентална архивна колекция Фонд 198 A

Aрхивна единица 200

Оригинал

Превод

Oн

Главнокомандујућем ејалета Босна, овенчаном величином

Oво је дефтер дневница ужичких мухаџира који се находе у Челеби-пазару, које се односе на време од 1. до 20. јуна 1863. године, које се обзнањују на следећи начин:

Maхалa Хункјарије

Kuћa Бешировића

1

Хафиз Хасан-ефендија, средњег раста, жутих бркова, Јусуфов син година 31

данa     20

             30

Његов брат, Хусеин, средњег раста, жутих бркова, Јусуфов син година 28

дана     20

             30

Супруга Ајше кадуна, Исмаилова кћи година 17

дана     20

             30

Његова сестра [...]28[Јусуфова кћи]29

година 28 дана     20

             30

Друга сестра Девлије, Јусуфова кћи година 29

дана     20

             30

28 Оштећено.

29 Вероватно, мада је на том месту документ оштећен.

Друга сестра Пенбе, Јусуфова кћи година 23

дана     20

             30

Ханифе, кћи друге сестре, Мустафина кћи година 12

дана     20

             30

Укупно 210

Kућа Карахоџића

2

Мехмед Емин-бег, средњег раста, светлокестењасте браде, Јусуфов син година 40

дана     20

             30

Супруга Шефика кадуна, Османова кћи година 40

дана     20

             30

Син Мустафа, средњег раста, паперјастих бркова, Еминов син година 16

дана     20

             30

Други син Ибрахим, средњег раста, Еминов син година 15

дана     20

             30

Укупно 120

Kућа Бешировића

3 [...]30

Мајка Салиха кадуна, Хасанова кћи

[...]31

Супруга Емине кадуна, Османова кћи година 30

дана     20

             30

Братаница Асифа, кћи [...]32

Средњег раста, светлокестењасте [...]33од рођака, Мустафин син

Kућа Бабаахметагића

6

Мустафа, средњег раста, светлокестењастих бркова, Мехмедов син година 29

данa     20

             30

Махала Хасан-бег

Kућа Џака

1

Шабан, висок, светлокестењастих бркова, друго име Хусеин година 30

дана     20

             30

30 Оштећено.

31 Оштећено.

32 Оштећено.

Супруга Зафире кадуна, Салихова кћи година 20

дана     20

             30

Кћеркица Фатма, Шабанова кћи година   1

дана     20

             30

Укупно 90

Mахала Синан-војвода

Kућа [...]34

1

Ханифе кадуна, Омерова кћи година 40

дана     20

             30

Кћи Дервише, Салихова кћи година 17

дана     20

             30

Укупно 60

Kућа Ахметовића

2

Мустафа, средњег раста, жутих бркова, Ахмедов син година 45

дана[...]35

[...]36

34 Без наведеног имена.

35 Оштећено, вероватно 20.

36 Оштећено, вероватно 30 као и у осталим случајевима.

Његов син Ахмед, висок, жутих бркова, Мустафин син година 20

дана     20

             30

Други синчић Мехмед, Мустафин син година   5

дана     20

             30

Супруга Тути кадуна, Мустафина кћи година 48

дана     20

             30

Кћеркица Ханифе, Мустафина кћи година   8

дана     20

             30 [...]37

Kућа Делића

2

Салих, висок, светлокестењастих бркова, Бегов син година 35

дана     20

             30

Супруга Ајше кадуна, Сулејманова кћи година 32

дана     20

             30

Кћеркица Ajше, Салихова кћи година 5

дана     20

             30

Укупно

[90]38

Kућа Караџића

Mурат, висок, жутих бркова, Хасанов син година   439

дана     20

             30

Син Хасан, висок, паперјастих бркова, Муратов син година 25

дана     20

             30

Други син, голобради Салих, средњег раста година 15

дана     20

             30

Први син, [...]40, Муратов син година  6

дана     20

             30

Супруга Муштика кадуна, Абдулахова кћи година 35

дана     20

             30

Кћеркица Ајше, Муратова кћи година  3

дана     20

             30

Укупно 160

38 Oштећено, вероватно 90.

39 Tреба да стоји 40 или више, али је очигледно грешком уписано 4.

Kућа Дураковића

4

Салих, средњег раста, жутих бркова, Дураков син година 25

дана     20

             30

Мајка Хајрије кадуна, Фејзијева кћи година 40

дана     20

             30

Сестра Гулбе, Дуракова кћи година 26

дана 20

        30

Укупно 90

Џемат Соколу

Село Чендић, припада Соколуу

Kућа Башића

Аган, средњег раста, светлокестењастих бркова, Бајрамов син година 40

[...]41

[...]42

Синчић Мехмед, Аганов син година 6

dana [20]43

[30]44

Други синчић [...]45

41 Oштећено, вероватно 20.

42 Оштећено, вероватно 30.

43 Oштећено, вероватно 20.

44 Оштећено, вероватно 30.

Сeло Залука, припада Жевали [?!]

Kућа Мошана Лазовића

2

Mошан, висок, светлокестењасте браде, Абдулахов син година 45

[20]46

[30]47

Синчић Салих, Мошанов син година  1

дана     20 [30]48

Супруга Ајше кадуна, Ибрахимова кћи година 40

дана     20

             30

Укупно 90

Лица 87

УКУПНО 2.58749

Као што горе стоји, из благајне кадилука Челеби Пазар у целини је мухаџирима из Ужица исплаћено 2.587,5 гуруша као дневнице од почетка до 20. дана јуна 79. године (1863). Oдважио сам се да свој понизни записник са горњим дефтером припремим и да га поднесем, а свакако је заповест на ономе ко заповеда.

46 Оштећено, вероватно 20.

47 Оштећено, вероватно 30.

49 Оштећено, вероватно 30.

49 Гуруша.

29. јуна 1863. (по Грегоријанском календару)

Члан Милета хришћанин50

Члан Мехмед Саид Члан Лутфулах Члан [...]51

Члан Мурат-бег је био у селу Позвани члан мудри Ахмед Хамди Заменик позваног члана Сејди Мустафа Мехмед Селим, управитељ кадилука

50 Вероватно представник хришћанског православног милета у локалном меџлису.

51 Печат нечитак.

Nedeljko RADOSAVLJEVIĆ Mirjana O. MARINKOVIĆ

CENSUS OF THE MUSLIM POPULATION RESETTLED FROM UŽICE TO ROGATICA IN 1863

Summary

Based on provisions of the Conference in Kanlica of 1862, the Muslim population of Užice and Soko that refused to subjugate to the Principality of Serbia had to move to the area under direct Ottoman rule. A large number of Muslims of Serbian origin from Užice moved to Bosnia, primarily to its eastern part and Sarajevo, including some places of Bosanska krajina. A group of them, who were doubtless the poorest, found themselves in 1863 in Rogatica (kadiluk Čelebi-pazar) and lived on state benefits. The census, carried out by Mehmed Selim, administrator of kadiluk Čelebi-pazar, recorded by person all resettled muhajirs and their physical appearance, including the amount of monetary aid for each of them. The entire census is presented in the paper, in Turkish and Serbian.

Keywords: Ottoman Empire, Principality of Serbia, Užice, Rogatica, resettlement, census.

Чланак примљен: 29. 04. 2015. 

Чланак коначно прихваћен за објављивање: 12. 07. 2015.

Selo Sočice

autor: Velija Palo

*Prenošenje teksta je dozvoljeno samo uz navode izvora i linka koji vodi na izvorni tekst

Selo Sočice se nalazi na krajnjem zapadu rogatičke opštine, u podnožju planine Gosine iza koje je opet nekadašnja paljanska opština. Po Sočicama je nazvan i džemat, čitav kraj koji obuhvata dvadeset i nekoliko sela. Tako je od 1641. godine, kad je izgrađena prva džamija. Da pojasnim. U turskom periodu je jedan džemat dobivao ime po mjestu u kom se nalazi džamija. Po turskom popisu iz 1604. godine kaže se da je u Sočicama bilo 35 muslimanskih domaćinstava. Pošto znam da je u selu rijetko bilo više od petnaestak kuća, tvrdim da su se pod Sočicama podrazumijevali i Banj Stijena, Jarovići, Dobrače, Kovačica.

O starosti naziva sela nema egzaktnih podataka. U pisanim izvorima se prvi put pominje pri prvom turskom popisu 1468/69. godine. Tad je selo upisano kao Solčice, ali i zaselak Solčić. Treba imati malo rezerve pri ovome jer i popisivač i prevodilac su mogli malo pogriješiti. Čobovića je ovo navelo na tvrdnju da se stanovništvo bavilo trgovinom soli. To je više nego proizvoljna tvrdnja jer su Sočice malo zabačene u odnosu na sve karavanske puteve. Mjesta u kojima se odvijala trgovina su bila nešto veća, na primjer preko Prače je isla trgovina olova za Dubrovnik i to je ostavilo traga u pisanim izvorima. Karavani koji su transportovali so iz Dubrovnika i dijelom iz Herceg Novog nisu mogli prolaziti kroz Sočice. 

Ne tvrdim, ali sam skloniji povjerovati da je naziv sela staroslovenskog porijekla jer prvi dio naziva sela više upućuje na sunce. Na ruskom se kaže solnce.

Mjesto istog naziva postoji na teritoriji Priboja i Plužina. Sočice kod Plužina su kasnijeg datuma i mogle su biti nazvane ili po ”našim” Sočicama ili po onim u okolini Priboja. Neko je iz jednog od ta dva sela došao tu, naselio se i nazvan po mjestu odakle je došao, a sigurno je imao drugo prezime. Ovdje Čobović prepušta mašti da konstruiše priču kojom bi potvrdio da je u Sočicama odvajkada živjelo srpsko prezime Sočica i u drugom izdanju knjige na to troši sedam i po strana. Većina toga je u stilu guslarske epike i nije vrijedna pomena ni čitanja ali moram navesti nekoliko citata i komentarisati ih:

”Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je tu nekada stanovala srpska porodica Sočica, te da danas stanuju isključivo muslimani Suljagići, Spahići, Salihagići, Osmanovići i Čauševići.”  

Ima on iste deftere kao i ja i vidio je podatak koji sam gore naveo o 35 muslimanskih domaćinstava 1604. godine, kad je proces islamizacije na sočičkom kraju bio već dovršen. Više vjerujem pisanim izvorima i sa većom sigurnošću mogu tvrditi da u Sočicama nikad nije bilo, ne samo prezime Sočica, vec ni jedno pravoslavno prezime.

Čitao sam tekst dr. Radovana Bošnjaka (a koji je raspalio Čobovićevu maštu), kad prenosi priču nekog starca da je neki došao sa područja Romanije i nastanio se na području Plužina gdje je i mjesto dobilo naziv Sočice. Mnogo znakova pitanja se može postaviti na tu priču. Prvo je pomjerena oko stotinjak godina unazad, pa kaže da je došao oko 1650. godine. Prateći sve podatke koji se o tome mogu naći, pokazuje se da je to moglo biti najmanje 100 godina kasnije. Drugo pitanje je zašto se tad vraćao iz Bosne, kad su svi nastojali doći u Bosnu.  To je počelo 1714. godine kad je Numan-paša Ćuprilic ukrotio neposlušne Crnogorce, kad ih je zarobio oko tri hiljade I naselio na području Glasinca gdje je kuga temeljito pomorila stanovništvo. Iako je te prvodošle kasnije takođe pomorila kuga izuzev jednog bračnog para i jednog kome je bježanija od kuge uspjela. Međutim ”saobraćaj u jednom pravcu” je nastavljen čak i u austrijskom periodu. Mnogo je slučajeva kad bi se u slučaju ubitstava ili kriminala munjevito upućivali ka Bosni, gdje bi se pojavili sa novim imenom i prezimenom da se zametne trag. Pojedinačnih slučajeva, kad se ogriješi o zakon, je bilo i u obrnutom pravcu. I jedan od tih slučajeva može biti Čobovićev Sočica. Znam da je bilo ubitstava onih koji su skupljali harač, ili desetinu, ili kako se to već zvalo. Takav jedan je mogao biti taj Sočica. Moguće da je rekao i drugo mjesto odakle dolazi, radi zametanja traga. I onda po tome uzeo prezime. Ako je došao iz Prače, mogao je reći iz Sočica, pod čim se podrazumijeva čitav kraj. Zašto se skrasio u Plužinama? Ili mu je porijeklo odatle, ili se osjećao sigurnije u što zabacenijem kraju. Osim toga, ta nahija je imala izvjesnu autonomiju kroz čitav turski period. Kasnije su tu postali uticajni generacijama. A vrlo brzo su se ”pod kožu uvukli i Čengićima”.

Kratko i jasno, prije 1714, na socickom kraju nije bilo pravoslavaca, a pogotovu ne u Socicama. Prema tome ni Čoboviceva tvrdnja da je Sočica bio u Sočicama u prvoj polovini 17. vijeka ne pije vode.

Sljedeća ”fula” mu je bila kad kaže da su jedno vrijeme izbjegli iz Sočica u Pivu pa se neki ponovo vratili gdje su bili do 1883. godine. Niže u tekstu navodim imena svih domaćina sa pripadajućim kućnim brojevima iz 1880. godine. Ni traga Sočici. Ni traga pravoslavcima u Sočicama po popisu iz 1879. godine, ali niti u jednom kasnijem popisu. Sljedeća netačnost je da je prevozio so iz Tuzle u Pivu. Još I tada je so išla samo u suprotnom pravcu, od mora ka unutrašnjosti. Prema tome, sva ta pisanija o nazivu sela I prezimena Sočica su u stilu “babi se snilo, što joj bilo milo”.

Selo je bilo naseljeno jos od praistorije. Na Gosini su nađene I istražene brojne gromile u koje se sahranjivalo. Rimski period nije posebno istražen. Iz perioda srednjevjekovne Bosne su stećci, najbliži su oni na Vilinu Kolu.

Iz turskog perioda postoji nekoliko podataka iz pisanih izvora. Tri od njih sam pominjao u tekstu o vjerskim objektima i datiraju iz 1640, 1641 i 1682. godine. Do kada je džamija postojala i gdje je tačno bila, nisam mogao utvrditi. Činjenica da u narodu nije postojalo sjeććanje na džamiju upućuje na zaključak da su epidemije kuge u više navrata temeljito ”počistile” stanovništvo.

U prvom turskom popisu iz 1468/69. godine se kaže da je selo Solčica imalo 40 domova i pripadalo je Mustafa-begu, sinu Argurovom. Pripadalo mu je i nenaseljeno selo Solčić kao i nenaseljena mezra Dražić. Godine 1516 se kaže da su Sočice imale 32 doma. Dobro kasnije, 1604. godine, kao što sam rekao na početku, selo je 1604. godine imalo 35 domova. Manji broj domaćinstava je tad bio u čitavoj nahiji Borac. Jedino objašnjenje može biti epidemija kuge.

Postoje i neki podaci o poljoprivrednoj proizvodnji iz tog doba. Do polovine 16. vijeka je bio dosta zastupljen ječam, ali je kasnije skroz iščeznuo. Istovremeno je stalno rasla proizvodnja mješanca (mješavina pšenice I raži) koji je 1604. godine bio najzastupljenija žitarica. Te godine se u Sočicama proizvodilo 5000 oka mješanca, 3500 oka zobi, 2000 oka pšenice. Jedna oka je 1.28 kg. Ukupna proizvodnja, kad se preračuna daje 13440 kg ili  384 kg po domaćinstvu, pa je onda od toga trebalo dati ”caru carevo”. Sa današnje vremenske distance gledano to je više nego skromna proizvodnja, ako se procjena proizvodnje nije umanjivala. Proizvodnja jeste bila primitivnija (drveni plugovi) i žetva srpom. Sad postaje jasnije odakle one velike međe na mnogo mjesta. Ove tri kulture su davale najviše poreza. Uzimalo se negdje izmedju jedne osmine i jedne devetine proizvedenog, zavisno od plodnosti zemljišta. Osim ovih kultura uzimao se i ušur od sijena, lana, povrća, košnica. Čak se pominju i četiri ruševna mlina. Ta četiri mlina su mogla biti samo u kanjonu Prače.

Iz 1835. godine postoji samo podatak da je u Sočicama manji cifluk imao Šećo-spahija iz Strana. Nije mi poznato gdje bi to moglo biti i da li je eventualno neki miraz.

Negdje oko 1880. godine, a pred početak izrade katastra, Austrijanci su napravili popis domaćinstava i postavili kućne brojeve. U Sočicama je to izgledalo ovako:

Na broju 1: Salihagić Arif (domicil mu je bio na Kovačici)

Na broju 2: Spahić Mujo

Na broju 3: Spahić Fehrat

Na broju 4: Salihagić Alija

Na broju 5: Suljagić Osman

Na broju 6: Suljagić Osman (znači dvije kuće na dva broja)

Na broju 7: Osmanović Mehmed

Na broju 8: Suljagić Durmo, (Na Tukovcu, dvije kuće na istom broju).

Kroz četiri austrijska popisa je primijetan značajan prirast stanovništva. Detaljnije praćenje otežava činjenica da je na zadnja dva austrijska popisa u sklopu Sočica upisana i Banj Stijena. Inače na svim popisima od 1879 do 1991 je u selu isključivo muslimansko stanovništvo. Samo su dva izuzetka kad su zbog teritorijalne pripadnosti upisaie željeznička stanica u Banj Stijeni (1910. godine) I osnovna škola u Batovu (1991. godine). Brojno stanje stanovništva je bilo sljedece: 1879. godine 43, 1885. godine 51, 1895. godine 78, 1910. godine 122, 1948. godine 202, 1961. godine 197, 1971. godine 156, 1981. godine 109, 1991. godine 59. Poslije 1992. godine je selo bez stalno naseljenog stanovništva. Broj stanovništva je bio maksimalan samim krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina.

O austrijskom periodu nema mnogo pisanih izvora. Dobar broj radno sposobnih je učestvovao u izgradnji željeznicke pruge kroz Banj Stijenu.

Iz prvog svjetskog rata samo nekoliko podataka. Mnogi su bili mobilisani u dobi od 18 do 50 godina. Pominje se nekoliko Salihagića. U Mađarskoj je sahranjen Jusuf Salihagić, rođen 1884, poginuo 1915. godine. Pored imena piše Sočice ali kod Saljihagića, niti onih iz Sočica, niti onih s Kovačice nije ostalo sjećanje na njega. Ćamil Salihagić rođen 1898. godine je poginuo 30.12.1916. godine. Ahmet Salihagić je bio ranjen. Salko Salihagić, rođen 1880. godine je bio ranjen, da bi bio ubijen u januaru 1942. godine. Ahmetu Suljagiću su negdje na frontu popustili živci i dopraćen je do kuće.

U drugom svjetskom ratu Sočice su bile kao “ničija zemlja”. Teška je bila 1941. godina i početak 1942. godine. Tad su se oko sela vrzmali domaći četnici, a najviše Grujo Čobović, i izvršili su nekoliko ubitstava. Prvo je Milija Gutalj ubio Bećira Suljagića, ispod sela na Bedrici. Izboden je do smrti. Sahranjen je ispod sela.

U januaru 1942. su Gojko Konjokrad iz Golubovića i Branko Maksimović iz Mahova Dola odveli Nazifa Spahića i Salku Salihagića i ubili ih na Ravnama na putu za Stjenice. Zaprijetili su da ih ne smiju sahraniti. Nazifova žena Paša ih je na saonama dovukla i sahranjeni su u Spahica bašći, odmah ispod kuće. Nazifov sin Zahid je stradao tako što su ga četnici vezali za terezinu na pruzi Banj Stijena – Sudići. Kasnije mu je majka uspjela sakupiti neke dijelove tijela i sahraniti ga.

Nekoliko mjestana Sočica se tad priključilo ustašama, jer se jedino na taj način  mogla uspostaviti kakva takva ravnoteža straha. I ta ravnoteža straha i sporazum Rame Bajraktarevića sa Desimirom Radovićem o nenapadanju su poštedili selo od daljih stradanja. Impresionirala me prisebnost jedne žene, Đehve Spahić, kad je došao “komšija”  s prijedlogom da se mještani sela negdje sklone jer im on ne može garantovati sigurnost. Žena mu je odgovorila da laže kao pas I da je njihov cilj opljačkati, polaliti i da mještana više nema. Još mu je rekla da to mogu učiniti, ali i podsjetila ga gdje je ovaj i onaj i da bi došlo vrijeme kad bi i on mogao sve svoje spakovati u kutiju od šibica. Odgovor je bio da se šalio, ali ga je shvatio vrlo ozbiljno. Kad je bio pokolj na mostu u Goraždu, prepoznao je trojicu s našeg kraja koji su bili u izbjeglištvu, izdvojio ih i dopratio do Vražalica. Jedan od njih je bio Sejdo Omerbegović.

Ibro Suljagic je bio u Rogatici u ustaškom pokretu, da bi odmah poslije rata bio osuđen i strijeljan u Sarajevu. Ostalima nisu dokazana nikakva zlodjela.

Kao što sam rekao na početku, selo je smješteno u podnožju planine Gosine.  Pristup selu je moguć iz tri pravca. Najstariji´je put ka bunaru Vrboviku u Batovu Polju. Taj put je dobrim dijelom bio i granica između imanja Salihagića i Suljagića. Put za Dobrače je dobio na važnosti otvaranjem prodavnice u Dobračama. Po otvaranju prodavnice, popravljao ga je Dervo Suljagić. Kasnije, pred ukidanje pruge i prilikom radova na putu za Stjenice, put je solidno popravljen. Put preko Banj Stijene je vodio ka zeljezničkoj stanici. Po popisu iz 1604. godine vidimo da su pomenuta četiri rashodovana mlina, koja su mogla biti samo na rijeci Prači. Kasnije su, između dva svjetska rata, Suljagići tu imali mlin. Preko Banj Stijene (Krpića) je put vodio i na Gosinu. Poslije rata je preko Gosine napravljen asfaltni put za Hrenovicu.

Kao i u ostalim selima, stanovništvo se bavilo poljoprivredom. Stanovništvo sela je bilo u posjedu dobre zemlje te su zemljoradnja i stočarstvo bili glavno zanimanje. Gosina je bila dobra ispaša za stoku. U selu su postojale i dvije manje lokve koje su bile dovoljne izuzev u ekstremno sušnim godinama. Upravo iz tih ekstremnih godina potiče anegdota ”pretjeraše kao Sočičani s dovom”. Bila je nekad žestoka suša i narod je masovno izlazio na određena mjesta i molio se za kišu. Jednom takvom prilikom su se dugo molili i kad je počelo kišovito vrijeme, činilo se da neće nikad prestati. Selo je poznato i po dobrim voćnjacima, posebno šljive požeške ili požegače.

Dobar broj Sočičana je radio i na željezničkoj pruzi, kako prilikom njene izgradnje, tako i kasnije tokom eksploatacije do 1978. godine. Neki su na njoj i život ostavili, kao npr. Nedžib Spahić.

Posljednja kuga 1811-1815 je pomorila stanovništvo sela. Poslije kuge, ali se ne zna kada, u selu su se naselili Salihagići i Suljagići, koji su bili jači zemljoposjednici.

Salihagići su ogranak Salihagića s Kovačice. 

Suljagići s Tukovca su došli s Pašić Ulice. Suljagići s “ulice” su mozda u nekom daljem rodu s njima i vrlo je moguće da su ranije imali neko drugo prezime, ako su ga uopšte imali. Čuo sam tvrdnju da su se zvali Ahmelići, međutim moguće i da je to nastalo po tome što se u više generacija ponavljalo ime Ahmet ili Ahmo. Oni u prvi mah nisu imali mnogo zemlje i čini mi se da je morala postojati neka ”poslovna” povezanost sa Suljagićima s Tukovca. Kasnije su oni i Osmanovići kupovali dosta zemlje, naročito prema i u samom selu Jarovići. Osmanović je bio zet prvog Suljagića koji je došao na Tukovac. Raseljavanjem su kasnije i jedni i drugi rasprodali dobar dio te zemlje.

Spahići su došli kasnije, nije mi poznato kad i odakle ali su ih 1880. godine bile dvije kuće. Kasnije se dio preselio na Banj Stijenu. Obrađivali su i neke vrtače na Gosini do njenog pošumljavanja. Spahići iz Sočica su jedini ostali vjerni starom jarovićkom groblju gdje su se sahranjivali sve do rata 1992. godine.

Čausevic se oženio od Osmanovića i naselio u Sočice.

Saračević je bio u selu kad je oženio udovicu nekog terzije koji se smrzao na Gosini (gdje je i sahranjen) idući iz Prače. Kako je bilo terzijino prezime, nije poznato.

Stanovništvo Sočica je izbjeglo u avgustu 1992. godine a selo je opljačkano i spaljeno 21. septembra. Većina stanovništva porijeklom iz Sočica je danas nastanjena u Sarajevu, ali ih ima dosta u Kanadi, Njemačkoj i nekim drugim zemljama.