21.2.11.

ŽEPA - Narodni običaji


Pripremio: Žepa-online
RADMILA KAJMAKOVIĆ

DIE VOLKSBRÄUCHE

Ovaj rad tretira društvene i godišnje običaje, kao i običaje vezane uz podove onako kako su se ti običaji održavali uglavnom do drugog svetskog rata, odnosno onako kako su ti običaji ostali u sećanju starije i srednje generacije Žepe. S obzirom na to da ne raspolažemo pismenim podacima o običajima u Žepi iz bilo koga perioda, morali smo se ograničiti samo na podatke sakupljene na terenu od kazivača svih generacija, kako muškaraca tako i žena.
Novi društveni odnosi nastali u našoj zemlji posle oslobođenja i promene koje nastaju kao posledica tih izmenjenih društvenih odnosa, postepeno zahvataju i Žepu, što se neminovno odrazilo i na narodnim običajima. Naime, dolazi do postepenog gubljenja običaja tako ito se oni uprošćavaju odbacivanjem pojedinih karakterističnih elemenata. Tako dolazi do pojednostavljenja običajnog ceremonijala, gubljenja karakterističnih detalja i time do Izjednačavanja običaja na široj teritoriji. Istovremeno dolazi i do izmene pojedinih običaja pod uticajem novih odnosa i shvatanja u društvu. Ali ove novine nikada ne prodiru jednostavno i lako. Ponekad stari oblici još dugo egzistiraju pored novih koji su uspeli da prodru. Tipičan primer za to su običaji oko svođenja mladenaca u Žepi. Do oslobođenja mladenci su svečano svođeni u »đerdek« u četvrtak uveče, osam dana posle dovođenja mlade, što je bilo praćeno mnogobrojnim običajima. Poslednjih godina mladenci noće zajedno najčešće odmah po dovođenju mlade, ali se to vrši prećutno i bez saglasnosti starijih. Javno i svečano svođenje mladenaca i sada se, kao i ranije, vrši osam dana po dovođenju mlade, što znači da se sada mladenci svode dva puta, stvarno i formalno.
Neki običaji, a naročito oni koji su vezani za verske praznike, bilo islamske ili neislamske, sasvim su napušteni, dok većinu običaja sada održavaju samo stariji ljudi i žene, ali i mladi znaju za običaje koji se sada više ne održavaju.
Iako je narodnim verovanjima u Žepi posvećen rad Radmile Fabijanić, i u ovom prikazu običaja objavljena su neka verovanja i to samo ona koja su vezana za određeni običaj.

DRUŠTVENI OBIČAJI

Običaji u vezi sa porodom i podizanjem dece

Porodilji — lohusi — se uvek nađe pri ruci kakva iskusna žena — baba. Novorođenčetu mati odreže pupak sekirom i podveže ga uzicom na kojoj je bio nanizan tespih, a zatim dete opere i pospe sitnim šećerom. Ako je prvorođeno detc muško, mati će ga zaviti u očeve gaće da bi se
rađala muška deca. Iz istih razloga mati, pošto oriba kuću i popije kafu, najpre pojede jaje pećeno na maslu, a zatim legne u postelju.
Čim se u selu dozna za porođaj, že ne žure da obiđu porodilju i da joj odnesu ponude jer se smatra da je najveći »sevap« pre svih otići »na babine« i odneti porodilji slatko jelo i komade »beza«1 . I porodiljina majka obavezno dolazi »na babine« i tom prilikom donosi kćeri košulju i šamiju, zetu takođe košulju, a pored toga obično i »halve«2. Muškarci ne dolaze na babine, ali ako dođu u kuću iz drugih razloga, oni daruju dete novcem koji mu stavljaju na čelo. Baba i deda novorođenčeta, ako mogu, daruju dete dukatom koji mu takođe stavljaju na čelo. Za novac koji dete dobije kupe mu bakreni sud.
Porodilja leži obično sedam dana posle poroda i za to vreme novorođenče je sa njom u postelji. Samo ako se porodi u vreme žetve, porodilja ustaje i već treći dan ide da žnje.
Posle sedam dana novorođenče stavljaju u bešiku. Muško dete prvi put u bešiku stavlja muškarac, a žensko dete žena. Uz novorođenče u bešiku stavljaju razne predmete koji treba da ga štite od uroka i prekriju ga duvakom kojim je njegova mati bila na svadbi »zaduvačena«.
Prvih 40 dana novorođenče ne iznose iz kuće. Posle toga vremena majka sa detetom ide u posete susedima i rodbini. U svakoj kući dete prinesu naćvama, nabele ga brašnom po licu (da bude lepo) i daruju jajetom (da bude zdravo). Osoba koja je unela dete u kuću mora ga iz nje i izneti.
Ime novorođenčetu daju roditelji, i to ženskom detetu češće daje majka, a muškom otac. Ako roditeljima deca umiru, daće ženskom novorođenčetu majčino ime ili ime Fatima, a muškom novorođenčetu očevo ime. Imena daju i po nekome od rodbine, i to obično dedovo ili babino ime. Najčešće daju deci orijentalna imena: Mujo, Mehmed, Salih, Bećir, Hasan, Asim, Ibrahim, Šemso, Izet, Agan, Avdo, Hakija, Jusuf, Galib itd., a ženskoj deci: Emina, Habiba, Vezira, Dževada, Devlija, Hadžira, Fatima, Đula, Hanka, Nura, Aiša, Rasema i dr.
Dete i sada prvi put šiša neko od bližnjih, stric, tetka ili dobar prijatelj kuće. Šišanje se ranije obavljalo ponedeljkom ili petkom, a osobu koja je dete šišala zvali su »šišani kum«. Kum je dete šišao oko glave i darovao ga. Ošišanu kosu majka je stavljala u jastuk na kome dete leži, čuvala u sanduku ili ostavljala između brvana u kući. Narodni običaj svečanog prvog šišanja deteta rasprostranjen je kod svih Južnih Slovena, a najstariji podaci o ovom običaju kod Južnih Slovena datiraju iz XV veka3.
Sunet, obrezivanje muške dece, u Žepi se vrši od trećeg dana po rođenju do isteka treće godine. Sunećenje vrše rogatički ili višegradski berberi. Oni povremeno obilaze pojedine krajeve i sunete decu koja su u međuvremenu pristigla za sunećenje. Roditelji detetu tom prilikom prirede veselje na koje pozovu mnogobrojne zvanice (»kao na svadbu«). Svi pozvani daruju dete slatkišima, a roditelji deteta čašćavaju zvanice šerbetom i kafom. Imućniji roditelji tog dana priređuju pešačke ili konjske trke. Majka deteta daruje pobednika na trkama košuljom.
Do oslobođenja vrlo malo se išlo u osnovne škole; i muška i ženska deca su posećivala osnovnu versku školu — mejtef. U vezi sa početkom i završetkom školovanja održavali su se i neki običaji. Kada je dete prvi put polazilo u školu, njegova majka je svoj deci u mejtefu delila kolače i halvu. Kada dete »izuči hatmu«4, priređivana je svečanost, koja se mogla obavljati u džamiji ili kod kuće, ali u svakom slučaju uz prisustvo mnogobrojnih posetilaca. Ako se »hatma« učila kod kuće, dečji roditelji su za posetioce priređivali ručak ili užinu, a gosti su detc darovali novcem ili ruhom.

1 Bez (ar.) — pamučno platno: A. Škaljić: Turcizmi u narodnom govoru i narodnoj književnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1957; sv. bez.
2 Halva (ar.) — poznato slatko jelo koje se pravi od brašna, masla i šećera. To je obična halva, koja se pravi u kućama, u aščinicama itd.: A Škaljić: Nav. delo, sv. halva.
3 I drugi ispitivači konstatovall su obićaj šišanog kumstva kod Muslimana u Bosni i Hercegovini: Herman K.: Kumstvo u Muhamedovaca, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (dalje: GZM) 1889. str. 36—38: Trojanović S.: Glavna obeležja srpskog naroda. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu I, Beograd 1926, str. 59. i drugi podaci u Srpskom etnografskom zborniku, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, Folklornom arhivu Zemaljskog muzeja; Županić N.: Šišano kumstvo kod jugoistočnih Slovenaca i ostalih Slovena. Glasnik Etnografskog instituta SAN I, Beograd 1952. str 521—527.
Ženidbeni običaji

Devojke i mladići od četrnaeste godine počinju da posećuju »sijela« i »teferiče«. U početku oni samo gledaju i slušaju šta se tamo radi, a zatim i sami počinju da »kolaju« i »ašikuju«. Sijela i teferiči su mesta na kojima se devojke i momci upoznaju i počinju da »ašikuju«. Kasnije momak dolazi devojci uveče pod prozor i u razgovoru s njom ostaje po čitavu noć. Do pre tridesetak godina momak bi se uveče bos prikradao devojčinoj kući i razgovarao s njom kroz zatvorena vrata ili čak kroz cev od »banjice«. Svaki momak trudio se da prevari devojku da se s njim rukuje, i, ako bi u tome uspeo, on bi je ostavljao (»dala je ruke meni, daće i drugome«). Ašikovanje traje ponekad i po četiri-pet godina. U toku ašikovanja momak daje devojci sitne darove, a ako misli da se oženi njom, daće joj »amanet« (dukate i »kat« —tkaninu za dimije i bluzu). Međutim, devojke istovremeno ašikuju sa po više momaka, a momci sa po više devojaka. Te su veze nestabilne i raskidaju se zbog najmanjih razloga. I posle dugog ašikovanja dogodi se da se devojka uda ili momak oženi osobom sa kojom nije ašikovao. Sugerisanje okoline, tzv. »panjkanje cure ili momka«, često je uzrok raskida. Interesantno je mišljenje naroda u Žepi o tome. Iako se vrlo često »panjkaju« i devojke i momci, smatra se da je »najgrehotnije cure kod momka opanjkati«, dok »momka opanjkati nije uopšte grijeh jer je njemu šuplje pod nebom, a cura mora na pragu sidjeti«, tj. momak može da traži devojku gde god želi, a devojka mora da čeka da je neko potraži.
Sve devojke iz jedne kuće mogu istovremeno da »kolaju« i »ašikuju«, ali samo najstarija nosi dukate koje dobija od majke. Kada se ona uda, dukate nosi mlađa sestra do svoje udaje.
Na sijela i teferiče devojke idu sa majkom, bratom ili nekim rođakom, ali nikada same. Jedna žena povede sa sobom i po deset devojaka na sijelo ili na teferič.
Devojke se sada udaju već od petnaeste godine, a ranije se nisu udavale pre nego što navrše 20 godina. Momci se žene od 16. godina pa do posle povratka sa odsluženja vojnog roka. Obično se udaju sve devojke i žene svi momci, ali ima i slučajeva da devojka ostane neudata, a, ređe, momak neoženjen. Razlozi tome su različiti: fizička ili psihička mana, prevara voljenog momka odnosno devojke, kod devojaka inokoština ili, naročito kod uglednih devojaka, izbirljivost (odbija mnoge prosioce očekujući bolju priliku).
Srodstvo je ranije bilo smetnja sklapanja braka do devetog kolena, a u novije vreme do trećeg kolena, kao i kod Srba i Hrvata5.
Srodstvo po mleku je vrlo cenjeno i predstavlja nepremostivu bračnu smetnju. T. Đordević konstatuje da je srodstvo po mleku kod Muslimana ozbiljnija bračna smetnja nego srodstvo po krvi6.
Devojke se retko prose; obično se »kradu«. Samo starija i ugledna devojka neće se udati bez dozvole roditelja. Devojka se ukrade često i pre nego što njeni roditelji odbiju prosce, pa je ovakav način sklapanja braka »krađom« sasvim uobičajen. Devojka se dogovori sa momkom kada će on doći po nju, i u određeno vreme on sa svatovima sačeka devojku u blizini njene kuće.
Ako odvođenju devojke prethodi prosidba, momkov otac će najpre poslati nekog čovoka »da providi curu i njene roditelje«, tj. da vidi da li treba ići u prosidbu. Momkov otac posle toga ide najpre »da begeniše« curu, i drugi put da je isprosi. Tada joj predaje amanet — dukate, prstenje, lanac, minđuše, a devojka njemu daje »boščaluk«. Time je brak ugovoren i preostaje samo još prevođenje devojke.
Brakovi se sklapaju najčešće u jesen, samo izuzetno u ostala godišnja doba, a smatralo se da nije dobro sklapati brak između ramazanskog i Kurban-bajrama.
Svatova je ranije, a i sada kod imućnih, bilo do trideset. Svi svatovi kreću na konjima, a od oslobođenja sa svatovima ide i jedna žena — »jenga«. I u Srba i u Hrvata »naseljenih u krajevima u kojima je konstatovano i znatnije mešanje sa vlaškim, starobalkanskim stanov-ništvom« svatovi su muškarci — konjanici7. Tako je, kao što vidimo, i u Žcpi. Od svatovskih časnika u Žepi su poznati: stari svat (ako je devojka isprošena, stari svat je mladoženjin otac, a ako će svatovi devojku »ukrasti«, stari svat je prijatelj mladožcnjine kuće), zatim djever (mladoženjin brat) i jenga (mladoženjina sestra). Ostali svatovi sastavljeni od srodnika, komšija i prijatelja, nemaju posebnih zvanja ni funkcija.
Do drugog svetskog rata bilo je uobičajeno da se venčanje mladenaca obavi pre dovođenja devojke u mladoženjinu kuću. Sada se venčanje obavlja obično posle dovođenja devojke i održavanja svadbe. Čin venčanja nije praćen nikakvim narodnim običajima, niti je svečano obeležen. Uobičajeno je da nevesta pre venčanja ne prilazi naćvama i da ne ide u luk.
Određenog dana svatovi se sakupljaju u mladoženjinoj kući i odlaze da dovedu mladu. Mladu dovode u mladoženjinu kuću uoči petka. Od momenta kada mladu dovedu pa do idućeg petka je »mubareć«, a u petak je »pilav«8. U toku tih osam dana svakodnevno dolaze u posetu žene. Ako je devojka bila isprošena, svatovi ulaze u njenu kuću, u kojoj se takode priređuje veselje i igra kolo. Svekar donosi mladi obuću, odelo i duvak. Smatra se da se »ne bi dalo u malu« kući iz koje je mlada odvedena, ako bi ona sa svatovima otišla u svojoj obući. Običaj donošenja obuće nevesti u kojoj ona odlazi u mladoženjinu kuću poznat je i kod Srba i Hrvata9. Duvak je uvek crvene boje. Svekar »zaduvači« mladu pre nego što će svatovi doći i ona je čitavo vreme svadbe pod duvakom, sve do svođenja.
U mladinoj kući devojke »pripevaju svatove«, a mlada ih kiti darovima. Za uzvrat, svatovi devojke darivaju novcem. Svekar daruje ukućane i ženu koja je mladu spremala, izvela i stavila na konja. Sa mladom u mladoženjinu kuću ne polazi niko od njenih srodnika.
Ako se devojka »krade«, svatovi ne ulaze u njenu kuću. Mladu izvodi i predaje svatovima njena snaha ili neka žena, koju svatovi obdaruju novcem.
Kada svatovi pođu s mladom mladoženjinoj kući, mladoženja pre njih žuri kući da objavi dolazak svatova (»ide majci na muštuluk«). Kada mladu dovedu u mladoženjinu kuću, svekrva se za neko vreme krije od mlade da je ova ne vidi i »obzine«, jer se veruje da od toga svekrva može umreti.
Pred mladoženjinom kućom mladu, dok je na konju, svatovi obvedu »naoposlo« (sleva nadesno) oko kuće i daju joj rešeto sa žitom. Pošto promeša žito u rešetu, mlada ga tri puta baca preko sebe i preko kuće, a potom i rešeto baci preko kuće. Tada joj stavljaju muško dete, »nakonjče«, u krilo, koje ona ljubi i dariva. Kada siđe s konja, mladi stavljaju pod desnu ruku »musaf« (versku knjigu) da sa njim uđe u kuću. Pri ulasku, mlada ljubi kućni prag, ognjište i sobni prag, pa ostaje u sobi da dvori. Svi obredi koje mlada u Žepi vrši pred mladoženjinom kućom i u kući, izuzev unošenja musafa pod pazuhom, opšte su poznati i u Srba i u Hrvata u

Bosni i Hercegovini10. Običaj je da mlada u sobi stojeći dvori sa prekrštenim rukama ispod »jašmaka« sve dok traje mubareć11. Za to vreme žene svakodnevno dolaze na čestitanje, a u tom periodu odvijaju se, prema uobičajenom redu, i glavni obredi uvođenja mlade u novi život. Žene obično dolaze u grupama a pred kućom ih sačekuje domaćica i uvodi u sobu u kojoj mlada dvori. Tu se ponekad sakupi i po četrdeset i više žena. Najuglednije sede na krevetu ili na minderluku, a ostale po podu. Ukućani poslužuju gošće šerbetom i tada svaka gošća »pomubareći« (čestita veselje).
Muškarci dolaze na svadbu uveče onoga dana kada je mlada dovedena i, potom, u četvrtak uveče pred svođenje mladenaca, ali ne ulaze u sobu u kojoj je mlada.
Dan ranije, u sredu, mladini srodnici donose njeno ruho. Devojčini roditelji, a naročito majka, već ranije su se pobrinuli, da devojka pripremi sve potrebno ruho. Ukoliko je devojka imućnija i starija, utoliko je ruho bogatije. Ali čak i ako se, nepredviđeno, udaje devojka od 15 godina koja još nije stigla da spremi ruho, njeni roditelji će joj za tih nekoliko dana kupiti sanduke i najpotrebnije ruho (ćilim, dušek, jorgan, haljine i boščaluke). U ruhu donose i ćasu slatke pite, koju mladenci pojedu u đerdeku, i gurabije, koje mlada podeli ukućanima. Vrlo retko se događa da mladini roditelji ne pošalju ruho, a to se može dogoditi samo ako su oni jako nezadovoljni njenim izborom i srditi zbog njene udaje. Ruho prenose na konju mladina braća i dve devojke — ruharice. Sanduke sa ruhom unosi u kuću mladoženja. Mladoženjina kuća daruje ruharice »katom«, mladinu braću novcem, a njenim roditeljima takođe šalju darove (majci »kat«, a ocu duvana, kafe i šećera).
Kada se ruho unese u kuću, svekrva iznosi sve svoje stvari iz sobo mladenaca, a mlada uredi sobu po svom ukusu i iskiti je ruhom tako da se svaki komad vidi, jer će uveče dolaziti žene i devojke »da gledaju ruho«.
Prilikom udaje devojka dobija samo ruho, a posle očeve smrti dobiće i odgovarajući deo očeve imovine, jer očevu imovinu nasleđuju i muška i ženska deca. Očevinu udata kći zadržava kao »osobinu« kojom ona potpuno samostalno raspolaže. Osobinu sačinjavaju zemlja, stoka, voćke, vuna i hrana. Osobina je jedan od najčešćih uzroka deobe zadruga, koje su ovde inače vrlo retke, a, po pravilu, to su sinovske zadruge.
Ritualno bojenje dlanova i tabana mlade knom, zvano »knivenje mlade«, obavlja se u četvrtak po podne12. Pred početak knivenja »djever« ulazi u sobu da mladu prstenuje i tom prilikom je okreće tri puta »naoposlo« i posipa bombonama i voćem. Kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini svečano prstenovanjc mlade obavlja se na sličan način, ali obično u kući njenih roditelja13.
Za vreme knivenja mlada sedi na dušecima i čaršavima koje je donela od kuće, ali pre nego što će ona sesti, po njima provaljaju malo muško dete, da bi mlada rađala mušku decu. Kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini vrlo je rasprostranjen običaj da pre nego što mlada legne u postelju provaljaju malo muško dete14. Jorgan ili ćebe na kome je mlada sedela za vreme knivenja čuva se i upotrebljava u narodnoj medicini i veterini. Mladu kniju četiri devojke (svaka po jednu ruku odnosno nogu), peta devojka drži knu, a šesta za to vreme nad mladom maše duvakom. Kada zamute knu, ove devojke sakupljaju od prisutnih žena novac, koji dele među sobom. Knom koja pretekne od knivenja mlade kniju se ove devojke. Mladi na dlanove pre

knivenja stavljaju dukate odnosno danas 1.000 dinara.
Uveče toga dana dolaze muškarci na večeru i donose poklone, a posle večere mladoženja ljubi u ruku sve prisutne muškarce i tada ga uvode u đerdek. Mladu u đerdek uvode žene. Kada se mladenci svedu, pred kućom se sakupe mladići iz okolnih zaselaka — »vukovi« — koji »viju« oko kuće sve dok im mlada kroz prozor ne »izbaci top« — zavežljaj sa hranom. Pojava vukova prilikom svođenja mladcnaca je opštepoznata kod srpskog, hrvatskog i muslimanskog stanovništva u Bosni15. Ujutru svirači svirkom bude mladence, a mlada i mladoženja ih daruju ruhom i novcem. Pod dušekom mlada ostavlja jagluk, a mladoženja novac, što pripada ženi koja rasprema postelju. I u »smetlište« iza sobnih vrata mlada ostavlja novac. To jutro mlada deli darove i ukućanima, a svekar i svekrva uzvraćaju joj dukatom koji joj stavljaju na dlan.
Ovaj, posljednji, dan svadbenog veselja nazivaju »pir« ili »pilav«. Pre podne počinju da dolaze »pirdžije«. Oko podne se postavlja sofra najpre za muškarce, a zatim za žene. Usred kuće se prostre čaršaf, oko koga posedaju svi koji će jesti. Jedan dugačak ubrus prostru svima preko kolena. Domaćica iznosi na sofru najmanje dvadeset slanih i slatkih jela, među kojima obavezno »keške«16. Obred prati svirka svirača, koje »pirdžije« obdare novcem; kada se dižu od sofre svi na sofri ostavljaju novac za »kuhača«.
Oko podne se na poljani pred kućom sakupljaju devojke, žene i momci koji nisu bili pozvani na pir. Među njih izlaze svirači i uskoro počinje kolo. Istovremeno se priređuju trke ljudi i dečaka, a imućniji prirede i konjske trke. (Sve važnije svečanosti u Žepi su prilika za održavanje trka). »Na košiju« mlada stavlja dar: za ljude košulju a za decu rubac.
U toku svadbe mlada ne izlazi iz kuće, dok je mladoženja obavezan da sa sestrama i rođakama povede kolo, u kome, sem mladoženje, igraju samo devojke. Uobičajeno je da mladoženja tri puta obiđe sa kolom, a zatim devojke same igraju. Usred kola posedaju žene, a momci stoje oko kola. Kolo se nastavlja do večeri. U međuvremenu parovi se izdvajaju na ivicu poljane na kojoj je kolo i »ašikuju« razgovarajući na rastojanju od oko jednog metra jedno od drugoga. Pred mrak prestaje sviranje i prisutni se razilaze. Time je svadbeno veselje završeno. Potom se obavljaju mnogobrojne obavezne uzajamne posete novih prijatelja po uobičajenom redu. Već 2—3 dana posle svadbe dolazi mladin brat »u prijatelje«. Zatim mladoženja s ocem i nekoliko srodnika ide »u pohode« mladinim roditeljima. Posle njih, mladina majka sa ženama dolazi u posetu kćeri. Mlada sa svekrvom i nekoliko žena uzvraća majci posetu i, najzad, mladin otac dolazi da obiđe kćer. Sve ove posete praćene su i uzajamnim darivanjima.
Do oslobođenja je u Žepi bilo nekoliko slučajeva bigamije i dva slučaja poligamije (sa tri žene). Uglavnom su udovice i raspuštenice udajom ulazile u bigamne brakove, »udavale se na inoču«. Bilo je i devojaka koje su to činile, ali se njima zameralo. I u poligamnim brakovima sve žene su živele u istoj kući, osim jednog poznatog slučaja u kome su dve žene živele u jednoj kući, a treća u drugom selu. Svaka žena imala je svoju sobu, a muž ih je naizmenično posećivao i zadržavao se kod svake koliko je hteo. Svadbeno veselje priređivano je obično samo za prvu ženu, a ako se priređivalo za ostale, nije se igralo kolo. Ispitivanjem smo utvrdili da je poligamija ovde bila izuzetna pojava. Po shvatanju naroda monogamni brak je opšta i normalna pojava, a poligamija je opravdana samo u izuzetnim slučajevima, prvenstveno ako prva žena nije mogla da rađa17.

Nije uobičajeno da mladoženja po venčanju živi u kući mladinih roditelja. Ako žena nema muških srodnika ona će sa svojim mužem doći da živi u roditeljskoj kuči tek posle očeve smrti. I u ovakvom braku deca se prezivaju po ocu. Muža koji živi u ženinoj kući podrugljivo nazivaju »uljez«. Domazeti su obično iz drugih sela, iz porodica sa mnogo braće, a malo imanja. Neki domazeti ostavljaju braći svoj deo imovine, dok drugi to ne čine.
U Žepi se žene i udaju po više puta, raskidajući brak bez ozbiljnih razloga, pa čak i ako imaju dece. Deca razvedenih roditelja obično ostaju ocu. Jedini problem među supružnicima koji se razvode je pitanje razgraničavanja svojine, vraćanja darova i ruha. Tu postoje i običajne norme: ako muž otera ženu iz kuće, ona ima pravo da odnese sve darove koje je u toku braka primila, ali ako ona po svom nahođenju napušta porodicu, dužna je da darove vrati.
U vezi sa verskom zabranom da se muž ne može ponovo venčati sa razvedenom ženom dok se ona ne uda za drugoga i od njega ne razvede, u Žepi postoji tradicija o jednom običaju za koji kazivači nisu mogli navesti primer. Naime, smatra se da se ovaj propis može izbeći »venčanjem sa horozom«, posle čije smrti bi se njegova udovica mogla udati za bivšeg muža. »Venčanje sa horozom« nije nepoznato u etnološkoj literaturi Bosne i Hercegovine. U letopisu manastira Sutjeske zabeleženo je 1781. godine, a Vid Vuletić-Vukasović ga pominje u Hercegovini u XIX veku18.
Mladenci počinju život u kući mladoženjinlh roditelja. Do deobe i osnivanja sopstvenog ognjišta dolazi tek kada se sva braća požene, a uzrok deobi je najčešće posedovanje »osobina« i svađa među ženama.
I pored imovinske ravnopravnosti i činjenice da žene u Žepi ne rade poljoprivredne poslove, položaj žene u kući, a naročito mlade, nezavidan je. Svi kućni poslovi, briga oko dece i »dvorenje« svekra, svekrve, muža i drugih ukućana su svakodnevni poslovi mlade žene, a pravo o odlučivanju o bilo čemu minimalno. Tek godinama žena stiče poštovanje i pravo učestvovanja u porodičnim poslovima, a sa snahom i dobija odmenu u radu. Jedan od uzroka ovakvom stanju je svakako i to što su starije generacije žena u Žepi bez izuzetka nepismene, a i među najmlađim još uvek ima nepismenih jer roditelji na sve moguće načine izbegavaju da školuju žensku decu.
4 Hatma (ar.) — jedno čitanje (učenje) cijelog Kurana, od početka do kraja. A Skaljić: Nav. delo, sv. hatma.
5 Drobnjaković B.: Etnologija naroda Jugoslavije. Beograd 1960. str. 146. I kod Muslimana u drugim krajevima konstatovana je u seoskim slučajevima rodovska egzogamija; Filipovlć M. S : Brak između prvih rođaka kod srpskohrvatakih Muslimana, Sociologija 3—4. Beograd 1960, str. 55—66.
6 Đorđević T. R.: Naš narodni život VI, Preislamskl ostaci među Jugoslovenskim muslimanima. Beograd 1932, str. 43
7 Kulišić Š.; Etnološka i folklorlstička ispitivanja u Livanjskom polju. Uvod, GZM, Nova serija XV i XVI, Sarajevo 1961, str. 7, 17; Kajmaković R: Ženidbeni običaji kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini, GZM, Nova serija XVIII, Sarajevo 1963, str. 80—85.
8 Mubareć (ar.) — veselje, slavlje. Škaljić A.: Nav. delo; sv. mubareć.
9 Vidi napomenu 7.
10 Đorđević T.: Nav. delo. str. 40—41; Kajmaković R.: Nav. delo, str. 86—87.
11 Jašmak (jerm.) — tanko bijelo platno koje kao koprenu vežu po licu muslimanke koje nose feredžu. Skaljić A.: Nav. delo; sv. jašmak.
12 Kna, kina, krna (ar.). Lawsonia inermis L. — prah od satrvenog osušenog lišća jedne biljke (slične našoj lijesci) koja raste u Indiji, Persiji, Arabiji itd. Kna spada u kozmetička sredstva Muslimanke (služi za bojenje ruku, nožnih prsta i kose). Ovako se naziva i musli­manski svadbeni običaj krnanja mlade na jedan dan prije prve bračne noći. Skaljić A.: Nav. delo, sv. kna.
13 Kajmaković R.: Nav. delo. Str. 84.
14 Đorđević T.: Nav. delo. str. 40—41.
15 Čajkanović V.: Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji. Godišnjica Nikole Čupića XLI, Beograd 1932. str. 194; Kajmaković R.: Nav. delo, str. 88
200
16 Keške (pers.) — jelo koje je spravljeno od odstupane pšenice (bungura) i kokošijeg mesa, kao dobro uvarena masna kaša. Ovo je jelo bilo u Bosni vrlo uobičajena Škaljić A.: Nav. delo, sv. keške.

Običaji o smrti

Kada je čovek na smrt bolestan, dolaze rođaci i komšije da se sa njim oproste — »halale«. Naročito dolaze da se halale sa čovekom koji se na samrti mnogo i dugo muči. U ovakvim slučajevima dolaze i ljudi sa kojima je samrtnik bio u neprijateljstvu, pa se ponekad dogodi da samrtnik ne želi da se izmiri. Tada po narodnom verovanju on snosi krivicu. Da bi samrtniku olakšali muke, smatra se u Žepi da treba da se njegovi roditelji, ako su živi, halale preko njega. Smatraju da je oprošten od grehova čovek koji umre uoči petka ili na Bajram. Kada je domaćin kuće na samrti, on odredi šta da se proda za podmirenje troškova oko njegove sahrane, i to se prodaje bez pogađanja, a ostatak novca podele sirotinji, udovicama i devojkama.
Smatra se da umrlog treba što pre sahraniti. Ako umre u toku dana, sahranjuje se istog dana, a ako umre uveče, sahranjuje se sutradan ujutru. Zato se, čim se konstatuje smrt, pristupa opremanju mrtvaca. Prethodno se ugasi vatra i prospe voda koja se u kući zatekla u času smrti. Običaj prosipanja vode i gašenja vatre u kući umrlog rasprostranjen je kod većine Južnih Slovena19. Izvan kuće se naloži vatra na kojoj će se grejati voda za kupanje umrlog, »mejta«, kojega spremaju u podrumu. Ako je mrtvac imao prsten na ruci, skinu ga, čuvaju i upotrebljavaju pri lečenju. Vodom koja ostane od kupanja umrlog umiju se svi koji su pomagali pri njegovom spremanju i ugase vatru na kojoj se voda grejala. Pri gašenju vatre paze na čiju kuću ide dim, jer veruju da će u toj kući uskoro neko umreti. Smatra se da je umrli ostao nekoga željan ako su mu oči ostale otvorene, što je vrlo rašireno verovanje i u drugim krajevima. Takođe je opšta praksa, a konstatovana i u Žepi, da se platno za spremanje mrtvaca (»ćefin«) ne seče, nego cepa. Starije osobe pripreme za sebe »ukopne haljine« (»bijelu kamriku«, bez, sapun, košulje i šamije za one koji pomažu pri spremanju). Spremljenog mrtvaca okrenu prema zapadu i pokriju bezom. Na mesto na kome je samrtnik ležao i umro stave čanak sa pšenicom i u njoj zapaljenu sveću koja gori prve noći. Ovu pšenicu kasnije daju sirotinji. Sličan običaj rasprostranjen je kod Muslimana i Srba i u drugim krajevima20.
Dok se umrli ne sahrani, niko u zaseoku ne radi poslove izvan kuće (u polju i o zemlji), što jo običaj i kod Srba i Hrvata21.
Umrlo dete opremaju kao i odraslu osobu, a ako su roditelji jako siromašni, oni će sami opremiti dete. Kolevku, »bešiku«, umrlog novorođenčeta čuvaju i upotrebljavaju za drugu decu, a haljinice podele sirotinji, kao što rade i sa odelom odraslih.
Opšte je verovanje da se mrtvac može povampiriti ako ga preskoči kakva životinja. Da se to ne bi dogodilo, čim neko umre, zatvore mačke, a umrlom zabodu glogov trn u »ćefin«. Ako mrtvac ostane u kući preko noći, ljudi i žene ga čuvaju.
Stariji ljudi i žene svršavaju sve poslove u vezi s opremanjem i sahranom umrlog. Svakome ko bilo šta uradi za spremanje mrtvaca (donošenje i grejanje vode, kopanje rake, polivanje, i drugo) porodica umrlog plaća novcem ili robom. Ako umre siromah bez rodbine, njegovi suseljani sakupe između sebe sve što je potrebno i sahrane ga.
U žalosti nose svakodnevno odelo, ali se ne kite. Ako je pre smrtnog slučaja zakazana svadba i ako umrli nije roditelj jednog od mladenaca, održaće se svadba.
Kada ko umre, pa i malo dete, dolaze »na žalost« rođaci i komšije, suseljani i prijatelji iz drugih sela.
Smatraju da ne valja plakati za umrlim, a ako se to ipak čini, ne sme se dozvoliti da suze kapaju na zemlju.
Mrtvaca nose na groblje na »tabutu «22. Kada ga iznose iz kuće, paze da njime ne dodirnu kućni prag, jer se veruje da će u tom slučaju još neko iz te kuće umreti. Roditelje u grob spuštaju sinovi, a decu otac. Nije običaj da žene idu na sahranu.
Posle sahrane — »dženaze« — »ukopnici« se vraćaju u kuću umrlog i tu budu posluženi hranom i pićem. Ukućani takođe šalju »halvu« prijateljima. Običaj deljenja hrane posle sahrane i prilikom pomena opštepoznat je kod Srba i Hrvata (ukoliko ga kod Hrvata nije u novije vreme iskorenila crkva), a i kod Muslimana u Bosni i Hercegovini23.
Najveće groblje u žcpskim selima je pored džamije u selu Žepi. U njega sahranjuju svoje mrtve stanovnici obližnjih zaselaka, dok udaljeniji zaseoci i sela imaju svoja groblja. Interesantno je napomenuti da su mnoga današnja groblja nastala uz srednjovekovne nekropole (na primer: groblja u Žepi kod Džamije, u Krnjićima, u Ljubomišlju, na Tuležu). Groblja su većinom na vakufskoj zemlji, ali neka sela, kao Krnjići, imaju groblja na seoskoj zemlji. U svim grobljima umrli se sahranjuju po rodovima. Svi, osim mrtvorođene dece (koju zakopavaju u baštu), sahranjuju se u groblju. Nije uobičajeno da se grobovi obilaze i uređuju preko godine. Samo uoči Bajrama kreče »nišane« (nadgrobne spomenike) umrlih srodnika. Poneki ljudi pripreme »nišan« za svoj grob i na deset godina pre smrti, i u tom slučaju postaviće mu ga odmah prilikom sahrane. Inače »nišane« postavljaju obično do prvog Bajrama, a najdalje do godinu dana od smrti umrlog. Do postavljanja nišana grob obeležavaju većim neobrađenim kamenom. Deci i omladini do 20 godina ne postavljaju »nišane«. Iznad pojedinih grobova mogu se videti posađene šljive.
Pomeni umrlima čine se posle sahrane, za »sedminu« (sedam dana po smrti), »četresnicu« (četrdeset dana posle smrti), pola godine i godinu dana od smrti umrlog učenjem tehvida kao i deljenjem prisutnima ratluka, halve i somuna. Davanje pomena umrlom u ove određene dane, kao i deljenjem hrane prilikom pomena uobičajeno je i kod Srba i Hrvata24.
Smatra se da se duša umrlog vraća kući uoči Bajrama, uoči petka i uoči ponedcljka, pa u te dane rado umese pitu da maslo u kući zamirišc, jer veruju da to raduje umrle. Domaćin kuće kolje uoči Bajrama »kurbane« za umrle ukućane. Poneki domaćin pred smrt odredi da mu deset godina kolju kurban na Bajram i njegova se Želja posle njegove smrti brižljivo ispunjava.
Običaji oko smrti u Žcpi pretrpeli su najjači uticaj islama, jer su skoro svi momenti i sve radnje u ritualu spremanja i sahranjivanja umrlog predviđeni propisima. Zato u tom ritualu ima vrlo malo neislamskih, opštih, južnoslovenskih elemenata, kao što su: davanje jela »ukopnicima« posle sahrane, kao i deljenje hrane prilikom pomena, vreme održavanja pomena (sedmina, četrdesetnica, polugodišnjica i godišnjica), postavljanje pšenice i sveće na mesto na kome je umrli izdahnuo, postavljanje nadgrobnog spomenika najdalje do godinu dana od smrti pokojnika.
17 Raniji ispitivači muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini takođe su utvrdili da je poligamija bila retka i izuzetna pojava, a javljala se obično u slučaju kada prva žena nije imala dece ili kada je rađala samo žensku decu; Đorđević T.: Nar. delo, knj. II. Poligamija. Beograd 1930. str. 159; Hangi A.: Život i običaji Muslimana u Bosni I Hercegovini, Beograd 1936, str. 45; Hadžijahić M.: žena u hrvatskih muslimana. Hrvatsko kolo XXIII. Zagreb 1942, str. 250.
18 Vuletić-Vukasović V.: Putne bilješke (Iz Dubrovnika preko donje Hercegovine) Mladi Hercegovac, Kalendar za 1882. Mostar 1881. str. 50; Filipović M. S.: Život i običaji u Visočkoj nahiji, SEZb knj. LXI, Beograd 1949, str. 16419 Đorđević T.: Nekoliko samrtnih običaja u Južnih Slovena, Godišnjica Nikole Čupića XVII, Beograd 1939, str. 264—5; Šnevajs E.: Glavni elementi samrtnih običaja kod Srba i Hrvata. Glasnik Skopskog naučnog društva V, Skoplje 1929, str. 267; Lilek E: Vjerske starine iz Bosne i Hercegovine. GZM VI. Sarajevo 1894, str. 144—145.
20 Lilek E.: Nav. delo, str. 145.
21 Filipović M. S.: Nav. delo. str. 177.
22 Tabut (ar.) — mrtvački sanduk bez poklopca, u kome se umrli musliman nosi do groba. Muškarci se ne sahranjuju u tabutu, nego samo ženske. S k a 1 j i ć A.: Nav. delo, sv. tabut
23 Filipović M. S.: Nav. delo, str. 181; Mićović Lj.: Život i običaji Popovaca, SEZb LXV. Beograd 1952. str. 207.

GODIŠNJI OBIČAJI

Stanovništvo Žepe održavalo je od kalendarskih verskih običaja islamske običaje, a, pored ovih, održavali su i neke običaje vezane za neislamske praznike, koje praznuju ili su doskora praznovali i Srbi i Hrvati u Bosni i Hercegovini.
Kod Muslimana uopšte, pa tako i u Žepi, nema svetih dana na koje se ne radi. Međutim, u Žepi ima dana na koje se iz određenih razloga, verovanja, odnosno sujeverja nisu radili određeni poslovi, ili su se vršile određene radnje kojima se želio obezbediti napredak, plodnost i zdravlje, ili bar sprečiti zlo. Petak je dan kada se muškarci sakupljaju u selu Žcpi, u koje tada silaze i oni iz udaljenijih sela. Veći skupovi naroda iz šire okoline — »teferiči« održavali su se na Bajram, Jurjev (Durđevdan, 6. V), Petrovdan (12. VII) i na Spasovdan (peti četvrtak posle Uskrsa), a poslednjih godina održava se i »proslava 27. VII«, širi skup naroda na dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine. Manji skupovi održavaju se prilikom žetve i svadbe. Jedan takav skup prikazan je uz ženidbene običaje.
Od islamskih svetih dana u Žepi su se praznovali sledeći: »Mubareć večeri«, blagoslovljene noći »Leilei kadr«, »Leilei berat«, »Leilei miradž« i »Leilei ragaib«. Na »Leilei kadr« — 27. noći Ramazana palili su u prozorima džamije šarene sveće. U vezi sa postankom običaja paljenja šarenih sveća, I. Zovko je objavio interesantno narodno predanje25. Običaj paljenja ovih šarenih sveća vrši se i u okolini Sarajeva. Uz navedene praznike nema drugih običaja.

Mevlud je dan kada se deli mevludsko šerbe, a pred džamijom se održavalo veliko sijelo i igralo se kolo.
Za Kurban-bajram domaćini pojedinih kuća kolju kurbane za umrle članove porodica kao i za žive ukućane. Do oslobođenja, kurbane za mrtve klali su uoči Bajrama, a kurbane za žive na dan Bajrama. Od kurbana za mrtve domaćin pojede desni bubreg, a kožu i meso pokloni. Od kurbana za žive u kući se zadrži polovina mesa, a druga polovina mesa, kao i koža, pokloni se. Uobičajeno je da onaj ko kolje kurban lazne malo krvi sa noža kojim je kurban klao. Sa kurbanom kao i sa njegovim delovima se specijalno postupa: Krv od kurbana zakopaju u zemlju a kosti i rogove čuvaju i pale kada duva jak vetar da bi se vetar utišao. Kurbane mogu klati i muškarci i žene, pa ima i žena koje to čine, ali u većini slučajeva kurbane kolju muškarci.
Uz ramazanski i Kurban-bajram, kao i uz druge islamske verske praznike nema narodnih običaja, ali ima narodnih verovanja, istina vrlo malo, vezanih za ove praznike, kao i navedena verovanja uz kurbane. Tako, na primer, postoji verovanje da ne valja seći građu za kuću i da ne valja sklapati brak između ramazanskog Bajrama i Kurban-bajrama. Na Bajram zasipaju nerodnu voćku mrvama koje na sofri ostanu od ručka, preteći joj da će je poseći ako sledeće godine ne bude rađala. Isti običaj poznat je kod Muslimana u Župči (Breza) i kod Srba u nekim krajevima, ali se to kod Srba vrši na Božić26.
Neislamski godišnji običaji u Žepi su uglavnom vezani za Jurjev (Đurđcvdan), Bozuk (Božić, 7. 1) i Spasovdan. To su, u stvari, fragmenti običaja i verovanja koji su opštepoznati i rasprostranjeni kod Južnih Slovena, uključujući i Muslimane u nekim selima Bosne i Hercegovine27.
Jurjev — praznik početka proleća — praćen je, pored mnogobrojnih vračanja devojaka o udaji, i radnjama kojima se želi obezbediti zdravlje, plodnost i obilje. To su: omahivanje ljudi, stoke i pčela omahom sa mlinskog kola; kađenje stoke i sudova za mleko pre izlaska sunca dimom od zapaljene smreke; ljuljanje na ljuljaški vezanoj za granu, da preko godine ne bole leđa; valjanje na tuđoj međi (ako toga dana zagrmi, kada se čuje grmljavina) govoreći: »Čija međa, bolela ga leđa«; mazanje kose sokom od loze, da bi kosa bolje rasla; stavljanje u kosu komada od mlinskog korita, da bi kosa bolje rasla; prskanje goveda rasolom, da se u toku godine ne obadaju (iz istih razloga čobani na Jurjevdan treba da se obuku što toplije). Uoči Jurjeva ostavljali su so u mravinjak, a ujutro su tu so davali kravama (da bi se te godine bliznile). Pre sunca obnosili su oko kuće i staje »musaf«, ili su oko staja obnosili so, koju su docnije davali stoci, ili je čoban prosipao pšenicu oko štale govoreći: »Dokle god činilice ne mogle obrati svako zrno (odnosno »dokle ne mogle ovi musaf proučiti«), dotle ne mogla mome malu nauditi«28. Zanimljivo je da se u Žepi narodni običaj zaštićavanja stoke na Đurđevdan vrši na više načina. Stari je i opšte poznat i rasprostranjen kod naših naroda običaj prosipanja prosa, žita ili soli oko staje. Pozniji elemenat u tome je unošenje verske islamske knjige sa tendencijom izvođača da se ovaj narodni običaj stavi pod okrilje islamske religije.
Na Bozuk — Božić deca su pohodila kuće svojih srodnika. Domaćica im je davala oraha, mesa, šećera i drugog, a devojčicama je davala i kudelje da im kose budu ko kudelja. Decu su zaogrtali kakvim komadom odela za vreme dok su u kući. Za to vreme dete nije smelo da se nasloni na peć, jer se verovalo da će u toku godine imati toliko čireva koliko peć ima lončića.

 Uoči Božića donosili su granu hrasta sa lišćem — »sušanj« — i njom šibali goveda, a zatim su tu granu zabadali u gredu. To su činili da goveda ne boluju od »šuškavca«. Iz istih razloga neki su volovima namicali jaram pa ih poterali »šušnjem«. Toga dana hranili su kokoši dajući im hranu u krugu napravljenom od konopca i dozivali su ih tiho verujući da će kokoši ići toliko daleko koliko se prilikom ovog dozivan ja čuo glas pozivača. Uoči Božića kadili su sudove za mleko dimom od zapaljene smreke. Kao i na Jurjevo, čobani su i na Božić prosipali pšenicu oko staje. Uoči Božića ukućani su mazali tabane belim lukom, verujući da ih tada zmije neće ujedati u toku godine, i da bi bili zdravi.
Između Božića i Malog božića (14. I) smatrali su da ne valja snovati, da vukovi ne bi klali ovce.
Spasovdan. Do pre tridesetak godi na na Spasovdan su čobani palili lile, koje su zvali »krbanj«. (Sličan naziv, »krbulja« upotrebljava se na Glasincu.)29 Lile su pravili od jelove ili omorikine kore, koju su punili smolom. Sakupila bi se veća grupa dece i, noseći lile na dugim štapovima, išla bi od kuće do kuće. Stopanice su im davale sutliju, slatku pitu, mleko, kajmak i drugo. Deca su se mlekom i prskala. Na Spasovdan, kao i na »Prokop« (21. VII), ne radi se u polju, ali ako neko toga dana mora da radi, trebalo je da povede sa sobom bar još jednog radnika.
Kresovi. Tri dana pre i tri dana posle Ilindana (2. VIII) i Petrovdana (12. VII) su kresovi. Verovalo se da tih dana ne valja prati rublje, jer će se »okresati« (pocepati).
Verovalo se da od Jurjeva do Petrovdana ne valja prati utorkom i petkom. Alidžun (Ilindan) je praznik za koji je vezano opštepoznato verovanje da će se ucrvati lešnici ako toga dana zagrmi.
»Prošjenci« su dani oko Božića. Smatralo se da se u te dane ne sme snovati, da vukovi ne bi napadali stoku. Verovalo se da će vuk napadati ovce ako čoban obuče odeću snovanu u »Prošjence«. Sma tralo se da se tih dana može snovati samo u »gluvo doba« (oko ponoći), i to pošto se zavežu verige.
24 Lilek E.: Nav. delo. str. 151—153.
25 Zovko I.: Paljenje svijeća o mubareć-večerima u Sarajevu, GZM II, Sarajevo 1890. str. 416.
26 Đukanović I.: Običaji o slavi i Božiću, SKZb L, Beograd 1984. str. 241.
27 Đorđević R.: Nav. delo, knj. VI, str. 31—38; Ćatić A.: Božić kod muslimana. ZBNŽ0JS XXVI, Zagreb 1928, str. 379—380; XVI, Zagreb 1911, str. 158—160 i dr. Kreševljaković H.: Jurjevo. ZBNŽ0JS
28 Pećo Lj.: Običaji i verovanja iz Bosne. SEZb XXXII, Beograd 1925, str. 371

Običaji uz poslove

Do drugog svetskog rata pazilo se na to ko će prvi započeti oranje. Trebalo je da to bude najimućniji i najbolji čovek u selu, i obično je godinama jedan isti čovek u selu prvi počinjao da ore. U Žepi nije bio u upotrebi termin »težakbaša« za ovu ličnost, koji postoji u drugim krajevima Bosne i Hercegovine30.
Bio je običaj, kada prvi put pođu na oranje, da namotaju volu oko desnog roga crveni pamuk i da mu daju žita da jede. Kada bi sejač polazio na setvu, domaćica bi mesila pogaču koju bi seljak pojeo na njivi, a deci u selu domaćica bi delila kolačiće. Sejač je u zemlju zakopavao jaje. U poslednji utorak pred Jurjevdan ili prvi posle njega seju konoplju. U seme koje ponesu na njivu stavljali su i kuvana jaja koja bi na njivi pojeli31.
Posle žetve devojke žetelice tražile su od domaćice dobru večeru, praveći šale i preteći joj srpovima32.
Većinu poslova u vezi sa poljoprivredom radili su ponedeljkom i četvrtkom, i to kada je pun mesec. Mnoge poslove (kao što su: oranje, komačina, žetva, koševina, obrada lana i vune, podizanje zgrada i dr.) radili su ranije, a i sada rade ali u mnogo manjoj meri, mobom.
Navedeni običaji uz prvo oranje i setvu opštepoznati su kod većine Južnih Slovena. To su ostaci agrarnomađijskih običaja koji se u ovim momentima vrše s ciljem da se obezbedi rod useva.
Zbog krupne stoke nisu radili u prvi utorak po Jurjevu, a iz istih razloga nisu hvatali volove u jaram utorkom i petkom. Do početka prvog svetskog rata palili su živu vatru i kroz nju progonili stoku. Dok se vatra iskrila, držan je ispod nje sud sa vodom u koju su padale iskre. Tom vodom je napajana stoka posle proterivanja kroz vatru. Od iste vatre prenošeni su ugarci i paljena je nova vatra na ognjištu. Običaj proterivanja stoke kroz živu vatru nekada je bio jako rasprostranjen kod većine Južnih Slovena33.
Biranje »srećnog mesta« za građenje kuće vršeno je tako što se na izabranom prostoru uveče prostirao komad odeće. Ako ujutru na toj odeći bude crv, smatralo se da mesto nije srećno, i tada se pristupalo odabiranju novog mesta. Ako bi našli mrava ili kakvu bubu, verovali su da je mesto »srećno«. U vezi sa ovim verovalo se da će, ako mesto na kome je kuća podignuta nije srećno, deca rođena u toj kući umirati. Građenje kuće počinjali su ponedeljkom, četvrtkom ili subotom. Kako je većina kuća podizana »na magazu«, kada bi završili magazu i podigli temelj, domaćin je na temelju klao ovna ili jagnje »da okrvavi prag«. Kada majstori podignu rogove na kući, vežu za njih uže na koje stavljaju darove dobivene od domaćina i njegovih suseda. Glavni majstor izvikuje stavljajući darove (košulje, čarape, rupce i dr), na primer:

»Pokrio mi Omer šljeme, fala mu, ej vala,
Da Bog da je zdrav i živ,
Da ima sinova i šćeri,
Svoju sreću dobru da nađe,
Da ga sinovi i šćeri na Ćabu spreme.
Šćeri udav'o, zemlju prodav'o,
Sinove ženio, hljeba želio.
Hvala mu, ej vala.«

Verovalo se da u novu kuću treba najpre uneti kotaricu jaja da bi kuća bila puna kao jaje. Iz stare kuće prenosili su u novu verige i vatru. Domaćin kuće saziva »mevlud« — »sijelo«, na koje dolaze susedi i rodbina. Svi pozvani donose darove, muškarci novac a žene žito i mlečne proizvode, rubac ili slično. Želi se da u kuću prvo uđe bogat čovek, koji tom prilikom daruje ognjište.
Svi navedeni običaji uz poslove opštepoznati su i vrše se, ili su se doskora vršili, kod većine Južnih Slovena. Neki od tih zajedničkih običaja došli su našim narodima svakako pod uticajem orijentalno-islamske kulture, ili su pod tim uticajem osveženi i obnovljeni, kao prinošenje životinjskih žrtava34.
***
Nakon turskog osvajanja Bosne i Hercegovine stvoreni su, naročito islamizacijom, uslovi ze širenje orijentalno-istočnjačke kulture. Ovi uticaji prodrli su u sve tokove života bosansko-hercegovačkog stanovništva, a naročito je islamizovano stanovništvo, koje se razvijalo u specifičnim društveno-istorijskim uslovima, bilo u situaciji da usvaja mnoge elemente orijentalno-istočnjačke kulture.
U narodnim običajima muslimanskog stanovništva u Žepi dominiraju orijentalni uticaji, iako su različitim intenzitetom u pojedinim tipovima običaja. U društvenim običajima, naročito u pogrebnim, elementi ove kulture su najizrazitiji kao i uticaj islamske religije. Interesantno je, međutim, da uz praznike islamskog verskog kalendara ima vrlo malo narodnih običaja. U ovim običajima u Žepi uočljiv je proces prilagođavanja starih običaja novoj religiji (vezivanje božićnih običaja za Bajram, unošenje religioznih rekvizita — verske knjige— u stari običaj koji je kod Srba vezan za Đurđevdan) — put kojim su mnogi prastari običaji, prilagođeni novim uslovima, sačuvani do naših dana.
Pored orijentalnih uticaja, u narodnim običajima stanovništva Žepe konstatovani su i neislamski kulturni uticaji. Pod neislamskom kulturom ovde podrazumevamo čitav splet različitih osobina i kultura: predslovenski — balkanski, slovenski i vizantijsko-orijentalni, koji su u raznim periodima pre turskog osvajanja uticali na formiranje kulture naših naroda, pa su se odrazili i na narodnim običajima.
Paralelizam orijentalno-islamskih i neislamskih uticaja evidentan je u svim običajima u Žepi. U društvenim običajima su, pored orijentalnih običaja kao što su sunet, knivenje mlade i mnogi posmrtni običaji, konstatovani i neislamski običaji: šišano kumstvo i pomenuti običaji svadbenog i posmrtnog rituala (prolivanje vode i gašenje vatre u času smrti, delenje hrane po sahrani i prilikom pomena, vreme davanja pomena). Zanimljivo je da u ženidbenim običajima ima i takvih (konjanička, svatovska povorka, donošenje obuće nevesti u kojoj će stupiti u mladoženjinu kuću, neki običaji koje mlada vrši pred mladoženjinom kućom), koji su karakteristični za stanovništvo dinarskih predela. Shvatanja o rodovskoj egzogamiji, kao i odnos prema poligamiji u Žepi identični su sa onima i kod Srba i kod Hrvata.
Većina godišnjih narodnih običaja i verovanja vezana je za hrišćanske verske praznike, ali su ti običaji odnosno verovanja, u stvari, ostaci starih proizvodno-mađijskih običaja. Po mišljenju Š. Kulišića, »ono što je najznačajnije u tim običajima, to su prethrišćanski elementi, ostaci starih običaja i verovanja koji potiču još iz slovenske starine«35. Običaji koji se vrše uz zemljoradničke i stočarske poslove takođe su proizvodno-mađijski običaji, obavljaju se sa istim ciljem kao i navedeni godišnji običaji. Na isti ili vrlo sličan način ovi običaji su bili u praksi ne samo kod Muslimana u drugim krajevima Bosne i Hercegovine, nego su opštepoznati kod većine Južnih Slovena.
Ispitivanja narodnih običaja u Žepi i upoređivanje ovih sa ispitanim običajima kod Muslimana u drugim krajevima u Bosni i Hercegovini pokazala su da je većina ovih običaja, ili elemenata običaja, u Žepi istovetna ili vrlo slična sa običajima muslimanskog stanovništva u ostalim krajevima Bosne i Hercegovine36.

Nema komentara:

Objavi komentar