22. 07. 2018.

Žepski mlin


autor: Sabrija Kulovac


 Prvi mlin uzvodno od mosta na rijeci Žepi ispod kule!
Krajem 17. i početkom 18.vijeka mlin je naslijedio Selim Kulovac od svog oca Šabana Kulovca i prenijo u nasledje sinu Šabanu Kulovcu koji je dobio ime po svome đedu Šabanu!! 
Šaban Kulovac živio je između 1850 do 1927. godine i imao je četiri sina: Selima, Hasiba, Osmana i Behadila!! Pošto je imao četiri sina Šaban je generalno renovirao nasleđeni mlin od oca Selima te izgradijo dva potpuno jednaka mlina! Jedan mlin dao je u nasljedstvo sinovima Selimu i Hasibu Kulovac i to je ovaj mlin koji stoji gordo i ponosno danas te odvažno prkosi vremenu, a drugi mlin potpuno isti pored ovoga mlina dao je sinovima Osmanu i Behadilu Kulovac!! Istovjetan mlion koji je bio pored ovoga mlina negdje 1965.godine renovirali su nasljednici sinovi od Behadila: Ohran i Salih Kulovac te unuci od Osmana , Fadil i Munib (Nusret) Kulovac. Napravili su grešku pa su mlin pokrili crijepom i time izazvali školsku omladinu Vratara i drugih sela sa desne obale rijeke Žepe da sa obližnjeg brda zvano Banjevi takmiče se ko će više razbiti crijepova bacanjem kamenica!! 
Nestankom crijepa (krova) nestao je mlin veoma brzo dijelovanjem zuba vremena!! Ovaj mlin koji danas postoji ostao je samo zahvaljujući tome što je pokriven limom isiječenim od limenih buradi, a prije toga bio je pokriven šindrom te mu kamenice koje bacaše diječurlija ne mogoše ništa!!
Ovaj mlin renovirali su i do kraja svojih života održavali Selimovi sinovi Selman i Muzafer Kulovac te sinovi od Hasiba Šecan i Halil Kulovac! 
Danas kada ovo pišem, na ljeto gospodnje 2018.godine svi pomenuti su rahmetlije te da im Allah podari lijepi dženet! 
Ostali smi mi da vodimo brigu o starini (mlinu) jer nas zadužiše očevi, eto ja Sabrija od oca Selmana Kulovca, Ramiz od oca Šećana Kulovca, Mirsad, Nihad i Nermin od oca Muzafera Kulovca te Hasib i Zijad od oca Halila Kulovca!! 
Dok smo mi živi mlin će biti gord i uspravan, shodno pokoljenju, te da i dalje služi i prkosi vremenu i zbivanjima od 16. vijeka do današnjih dana!! Pominje gospodin Munib Konaković sin čuvenog efendije Konakovića koji življeše u Žepi od 1938. do 1943. godine kako su se ljudi sklanjali kod Selima Kulovca, mlinara a moga đeda, biježeći od četnika, jer četnici (Srbi) poštovali su mlinare jer žito mlješe kod njih a tu istu priču slušao sam od moga oca Selmana!! 
Palili su Žepu četnici više puta sve od 1912. do 1995.godine ali mlin su poštedili i poštovali pa čak i naređivali da se mlin ne smije dirati jer to je svetinja!! 
Godina 1942. zla i vrijeme 2. svijetskog rata, te upad četnika u ovaj mlin pod komandom Sofrena Marijanovića ubili su 12 ljudi Muslimana a njihovo groblje je vidljivo i ograđeno kamenom ogradom odmah ispred mlina na desnoj obali rijeke Žepe!! Poštedili su starinu (mlin) kako tada, tako i 1995.godine kada je Žepa u plamenu nestala!! Slično je bilo i u 1. svijetskom ratu izmedju Austougara i Srba ovaj mlin je pošteđen i ostao da i dalje služi pokoljenjima!!!
Neposredno je ispred mlina ali na lijevoj obali rijeke Žepe je mezar Ismeta Kulovca, sin Osmanov, inače pripadnik ustaškog pokreta u 2.svijetskom ratu. Ubila ga je OZNA na ovoj ćupriji ispred mlina 1946.godine! Njegovi sinovi Fadil i Nusret (Munib) Kulovac podigli su mu nišane i napravili betonsku potporu da rijeka ne odnese mezar, u vremenu kada je to bilo veoma rizično i politički osuđujuće!! Sin mu Fadil svojevremeno radio je kao mlinar u mlinu kojeg danas nema kao i njegova majka Rađuša. Kasnije Fadil je otišao u Njemačku te danas čujem da je penzioner i živi u Sarajevu!!
Sijećam se velike poplave 1968.godine kada je samo malo krov ovoga našeg mlina virio iz vode i kada je rijeka odnijela glavnu ćupriju ispred mlina gde i danas postoje tragovi i ostaci od te ćuprije te prilikom te poplave rijeka Žepa odnijela je i utopila Šemsu Imamovića iz Stopa kada je pokušao da pređe ćupriju kod Šakirine kuće!! To je bila najveća poplava koju pamte rođeni u drugoj polovini 18. vijeka!! Ta poplava rijeke Žepe bila je tako velika da je Drinu nadmašila, zaustavila i pregradila te cijelu hevtu rijeka Žepa držala je Drinu zaustavljenu tako da je Drina bila praktično pritoka rijeke Žepe!! Tako mutnu i plahovitu rijeku nisam kasnije vidio u mome životu!!
Dobro se sijećam rada u mlinu između 1965. i 1972. godine sa mojim ocem Selmanom kada mlinski kamenovi nisu se zaustavljali, jedino u slučaju havarije a posebno sobice u mlinu gde je zimi gorijela peć bubnjara a noću jedini izvor svijetlosti bio je petrolejski fenjer!! Pisao sam zadaću i učijo uz svijetlost fenjera a huk plahovite vode i tutnjava mlinskog kamenja te dušek i jorgan za spavanje u mlinu su nezaboravni!! Sutradan u školu sa paspaljem u kosi i ušima dobro pripremljen te dobijem nekoliko petica!!!
Učeći u mlinu uz svijetlost fenjera, plahovit huk vode te tutnjavu mlinskog kamenja bio i ostao Vukovac te najbolji đak u OŠ 1. maj Žepa sa prosijekom ocijena 5.00!! Sijećam se dobro da desnu klupu od ulaza u mlinsku sobu koristili su Srbi iz Mislova, Sjeverska i sela oko Borike te kada je vrijeme ručku govorili su prijatno svima ali drugima nismo jer su jeli svinjetinu!! Posebno pamtim mlinarsku sobu iz zimskog vremena kada rijeka Žepa okuje oko sbe sve ledom i prohladnom plavičastom maglom a u sobi gori peć bubnjara založena kukrikom ručno pravljena od lima postavljena na metalni točak od lokomotive voza što nekada saobraća od Brezove Ravni do Ribioca vozeći balvane ka rijeci Drini!! Na tom točku lokomotive na stotine opušaka ljute krdže (duhana)!! Ljudi koji višesatno čekaše da samelju doneseno žito, skoro svi su pušili ljutu krdžu (duvan) neprekidno, te teško se disalo i bilo je jako zagušljivo ali bilo je podnošljivije od bilo kakvog izlaska vani gde je sve ledilo!!
Posebno, sijećam se priča ljudi u mlinskoj sobi, te sve se svodilo na priču o lošem i dobrom duhanu, volovima i konjima te ko ima dobru kosu za košenje trave i beleđiju koja je imala cijenu dobrog vola te gde kurjaci i međedi upadoše i napraviše štetu u torovima, pa i ko dobro ili loše potkiva konje i volove. Mnogo hvališe izvijesnog Bećira Žigu iz Štitkov Dola po tom pitanju?? Ko se udao ili oženio, te ko je ženu išćerao i zašto, pa i ko je umro ili je teško bolestan, te ko se objesio?? Ko pije puno i ko pravi problem, te ko je u bolnicu zaglavio a ko se isčupao?? Kako boriti se i prevariti šumare te kome nositi sijekire, motike i lopate na oštrenje kovačima Šećanu ili Ohranu Kulovcu!! Šta je isplativljije tući koru (smrdilijesku) ili brati mašinu sa bukava i kako prevariti Aziza Ramića, zvani Ćikica, kako da mu poture crno za bijelo u otkupnoj stanici bilja u Žepi!!
Pamtim dobro te ljude gorostase iz mlina što svi nosiše kape, neznam razlog, francusku kapu ili kačket a od obuće isključivo nosiče opanke marke "zlatar" ili "pirot" te čizme zvane rudare a samo rijetki od Krušev Dola, Luke i Pripečka nosiše neke posebne opanke zvane "tockare" Zimi nosiše nekakve metalne grebene vezane špagom za opanke, a služilo je protiv klizanja!! Bilo je oskudno vrijeme, zakrpljenih pantalona pogotovu na koljenima i zadnjici, te laktovima na džemperima i čarapama što biješe krpljeno zapletanjem!! Samo je Salih Kulovac, šef mijesnog ureda nosio cipele pa smo se svi pitali, kako može da hoda u tome?? Sjećam se starije žene iz Pripečka pod imenom Hasiba, svaki dan plačali su joj ljudi da im žito dogoni u mlin na mršavom crnom konju koji nije imao polovinu desnog buta na nozi pa kada sam pitao Hasibu šta se desilo sa konjem, veli susreo se sa gladnim kurjakom i odgrizao mu pola buta ali je ipak nosio 100 kilograma do Pripečka, Krušev Dola i Luke!!
U Žepi je od 1964. godine bila prodavnica koju je vodio Hasib Heljić a odmah na ulazu u prodavnicu bilo je jedno metalno bure za zejtin a pored njega bure za petrolej (gas) korisćeno za lampe petrolejke i fenjere!! Bilo je soli, šećera, kafe nepržene, nekoliko truba beza i cadarbeza te nekih sitnih potrepština i obavezno nekoliko flaša pisalo na njima "alga", nikad nisam saznao zašto služi ta "alga"!! Kada je Kemo Šiptar došao u Žepu 1968.godine to je bio preporod i uživanje jer kod Keme bilo je svega, od lizala do veoma ukusne halve!! Kemo je prvi proizveo sladoled i ponudio Žepljacima što je rado prihvaćeno 1973.godine!!
Urezalo mi se u sijećanje da mnogo puta odnesem ručak babi Selmanu u mlin (tri aluminijumske posude nanizane jedna na drugu) ali on ostane gladan jer taj ručak podijeli onima koji su došli iz daleka i čekaju da im se žito samelje!! Žao mi bilo babe ali on veli Bog sve vidi te on će to nama vratiti i dati mlogo više?? Vratim se kući a mater obavezno pita je li babo ručao sve, a ja šta ću, slažem, jeste jer znam da bih morao ponovo niz potok "sumnik" do mlina i nazad!! Eto, neka mi Bog oprosti!!
Sve sto sam napisao inspirisano je mojim sjećanjem iz sada već davnog vremena moje rane mladosti i života iz Žepe kada se živijelo skromno, teško i oskudno!! Mnogi moji akrami i vršnjaci ne vole da pričaju niti čuju za to vrijeme ali eto ja ga volim i ponosim se time uprkos završenom fakultetu i Master studija!!!
Pozdrav i selam svima koji su čuli za Žepu ili imaju bilo kakvo saznanje a posebno onima sto življeše u vremenu moga sijećanja na Žepu!!!







20. 07. 2018.

Tortura nad Bošnjacima u Šljivovici i Mitrovom Polju


Uspostavljanje pravde ili relativizacija zločina?
Ostvarivanje prava žrtava na reparacije u sudskim postupcima u Srbiji
Izveštaj za 2012. godinu
Fond za humanitarno pravo (FHP)

II Predmeti u kojima FHP zastupa žrtve
1 . Tortura nad Bošnjacima u Šljivovici i Mitrovom Polju

Pre početka rata u Žepi je živelo oko 3.000 stanovnika, mahom Bošnjaka. S početkom rata, broj stanovnika se uvećavao jer su u njega pristizale izbeglice iz okolnih mesta [Han Pijesak, Rogatica, Vlasenica, Višegrad], tako da je u julu 1995. godine u Žepi boravilo između 6.500 i 10.000 ljudi.23 Rezolucijom Saveta bezbednosti UN od 6. maja 1992. godine Žepa je proglašena zaštićenom zonom UN.24
Nakon osvajanja Srebrenice 11. jula 1995. godine, snage Vojske Republike Srpske (VRS) usmerile su operacije prema Žepi. Nakon neuspelih pregovora između političkih i vojnih predstavnika Žepe i VRS, VRS je 14. jula 1995. godine napala Žepu. Borbe su trajale deset dana. Dana 24. jula 1995. godine, sklopljen je sporazum prema kojem je civilima bilo omogućeno da napuste Žepu, a pripadnici Armije BiH i vojno sposobni bošnjački muškarci trebalo je da se predaju VRS.25
U to vreme, većina pripadnika Armije BiH bila je u planinama oko Žepe. Njima su se pridružili i vojno sposobni muškarci koji su se zbog glasina o ubistvima bošnjačkih muškaraca nakon pada Srebrenice plašili da padnu u ruke VRS. U periodu od 25. do 27. jula iz grada su evakuisani civili. Muškarci koji su se krili na okolnim planinama odbili su da se predaju. Deo njih je krenuo preko planina prema Kladnju, na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, dok je druga grupa - njih oko 800 - odlučila da spas potraži u Srbiji. U periodu od 29. jula do 4. avgusta 1995. godine, u manjim grupama su prelazili Drinu na improvizovanim splavovima, čamcima ili su je preplivavali.
Po dolasku na srbijansku obalu, hapsili su ih graničari Vojske Jugoslavije (VJ). Prilikom hapšenja su ih pretresali, oduzimali im novac i druge dragocenosti. Na planini Zvezda, Muju Hodžića, mladića iz Žepe pripadnici VJ su maltretirali, a potom ubili. Pripadnici VJ su zarobljene Bošnjake u grupama sprovodili do školskog igrališta u selu Jagoštica [opština Bajina Bašta]. Do Jagoštice, zarobljeni muškarci su morali da trče, a vojnici su ih usput tukli.
Školsko igralište su obezbeđivali pripadnici Vojne policije i MUP-a Srbije. Po dolasku u dvorište, vojnici su ponovo pretresali sve zarobljene muškarce i potom im naređivali da kleče ili leže i da ne dižu pogled sa zemlje. U tom položaju neki su proveli i više od 24 sata. Vojnici su ih za to vreme vređali i udarali. Vojnici su povremeno dopuštali i nekim civilima da ulaze u dvorište i tuku muškarce.
Iz Jagoštice, zarobljeni Bošnjaci su vojnim kamionima prevezeni u objekte u Šljivovici [opština Čajetina] i Mitrovom Polju [opština Aleksandrovac].26U kamione u kojima nije bilo mesta za više od petnaestak ljudi, vojnici i policajci su uvodili po 50 muškaraca. Usled vrućine i nedostatka vazduha, ljudi su padali u nesvest, a Edem Torlak iz Žepe se ugušio. Njegovo telo je izneto iz kamiona tek po dolasku u Šljivovicu.
Logore Šljivovica i Mitrovo Polje obezbeđivali su pripadnici MUP-a. Po dolasku, zarobljeni Bošnjaci su morali da prođu kroz „špalir”, a zatim su ih policajci ponovo pretresli i popisali. U spavaonicama je bilo smešteno mnogo više ljudi nego što je u njih razumno moglo da stane. Na početku nije bilo kreveta i svi su spavali na podu. Hranu su dobijali jednom dnevno. Onaj koji bi poslednji završio, dobio bi batine od stražara. Prvih mesec dana logoraši u Šljivovici nisu mogli da se kupaju, a onda je u dvorištu napravljen improvizovani tuš na kom je bilo samo hladne vode.
Tokom noći, policajci bi prozivali logoraše ili ih izvodili napolje iz soba gde su ih tukli pendrecima, letvama i električnim kablovima. Neki policajci su logorašima gasili cigarete po telu i terali ih da piju vodu u koju su prethodno sipali motorno ulje. Zabeleženo je nekoliko slučajeva seksualnog zlostavljanja. Policajci su svakodnevno fizički i psihički zlostavljali logoraše - naređivali su im da se međusobno tuku, da premeštaju veliko kamenje sa jednog mesta na drugo, da po celu noć trče po logorskom krugu, rade sklekove ili da stoje u dvorištu i gledaju u sunce dok ne padnu u nesvest. Od posledica zlostavljanja, u logorima su preminula četiri logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević i Nazif Krlić.
Policijski inspektori i inspektori DB su ispitivali logoraše o njihovom učešću u ratu. U logoru u Šljivovici, policajci i inspektori su logoraše ispitivali u sobi br. 4, a u Mitrovom Polju u objektu nedaleko od baraka, koji su policajci nazivali „Kota 805“. Tokom ispitivanja, tukli su logoraše i prinuđivali ih da priznaju da su učestvovali u zločinima nad Srbima. Naročito surovo ponašanje zabeleženo je prema muškarcima za koje je utvrđeno da su bili pripadnici su radili u administraciji Žepe.
Predstavnici MKCK su prvo ušli u logor u Mitrovom Polju, 18. avgusta 1995. godine, gde su popisali većinu zatvorenika. Posle poseta MKCK, u logore su svakih sedam do deset dana stizali paketi hrane, pribor za ličnu higijenu, ćebad, dušeci i cigarete, ali do logoraša je hrana retko stizala, jer su je uzimali policajci. Preko MKCK logoraši su mogli da šalju i primaju poruke od rodbine. Početkom decembra 1995. godine u logore su došli predstavnici Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) koji su logorašima obezbedili odlazak u treću zemlju.

Sudski postupci za naknadu štete protiv Republike Srbije

FHP je tokom 2007. i 2008. godine u ime 20 bivših logoraša pokrenuo pet sudskih postupaka protiv Republike Srbije zbog odgovornosti države za torturu i nehumano postupanje koje su logoraši preživeli u srpskim logorima.
FHP je tužbom zahtevao da odšteta bude isplaćena za pretrpljene fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.
U toku 2012. godine, FHP je zastupao 15 bivših logoraša u čije ime je pokrenuto pet sudskih postupaka protiv Republike Srbije. Donete su dve presuda.

1.1.Slučaj Enesa Bogilovića i Mušana Džebe

Enes Bogilović izbegao je sa porodicom iz rodnog sela u okolini Rogatice, u aprilu 1992. godine, u Žepu. Tamo je bio sve do pada Žepe. Nije bio pripadnik Armije BiH. Mušan Džebo je poreklom iz okoline Han Pijeska. Bio je telefonista u Armiji BiH. Pad Žepe ga je zatekao na položaju u okolini Žepe. Bogilović i Džebo su prebegli u Srbiju 2. avgusta 1995. godine, u grupi sa još desetak muškaraca.
Na srbijanskoj obali presreli su ih graničari VJ i sproveli u Jagošticu. U Jagoštici su prošli isti tretman kao i ostali zarobljeni Bošnjaci. Sutradan su odvedeni u logor u Šljivovici. Prilikom ulaska u kamion, Enesa je jedan policajac udario pendrekom u vrat, od čega je izgubio svest. U Šljivovici, Enes i Mušan su bili smešteni u istu prostoriju, u kojoj je bilo preko 100 logoraša. Tokom boravka u logoru, Enesa i Mušana su policajci više puta pretukli. Jednom prilikom, Enesu su policajci tokom batinanja gasili cigarete po telu. Mušan je od batina mokrio krv. I Enes i Mušan su u logoru, poput drugih zatvorenih Muslimana, doživeli razna poniženja – policajci su ih primoravali da se krste ako žele u toalet, da pevaju četničke pesme itd. Obojicu su pod pretnjom batinama terali da se predstavljaju srpskim imenima.
Mušan i Enes su iz logora oslobođeni posredstvom UNHCR. Mušan je oslobođen 6. decembra 1995. godine a Enes 29. januara 1996. godine.
Tortura i strah koje su preživeli u logoru, ostavili su ozbiljne i trajne posledice na Enesovo i Mušanovo zdravlje. Kod obojice je konstatovan PTSP. Obojica su nekoliko puta operisani zbog fizičkih posledica premlaćivanja. Mušan je oboleo i od dijabetesa.

Tužba

FHP je u ime Enesa Bogilovića i Mušana Džeba, 23. novembra 2007. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije.27Tužbom je tražio da sud obaveže institucije države Srbije da Bogiloviću i Džebu isplate ukupno 2,6 miliona dinara, zbog pretrpljenih fizičkih
i duševnih bolova, straha, povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti. Uz tužbu, FHP je priložio medicinsku dokumentaciju i potvrde MKCK da su Džebo i Bogilović bili zatvoreni u Šljivovici i Mitrovom Polju.

Odgovor na tužbu

U odgovoru na tužbu, RJP je negiralo da su Džebo i Bogilović pretrpeli fizičku i psihičku torturu. Iznelo je stav da se prema njima, kao i prema ostalim Bošnjacima, postupalo u skladu sa standardima UNHCR. Takođe, RJP je osporavalo navode da se radilo o logorima, nazivajući ove objekte „prihvatnim centrima“. Osporena je i verodostojnost medicinske dokumentacije Bogilovića i Džeba jer „datira iz 2006. godine, izdata je u Sarajevu, mada tužioci po sopstvenim izjavama žive u Francuskoj i Irskoj.“

Tok postupka28

U periodu od godinu dana od podnošenja tužbe nije održano ni jedno ročište. Posle urgencije advokata FHP-a, predsednik Prvog opštinskog suda predmet je dodelio drugom sudiji. Pripremno ročište održano je 15 meseci nakon podnošenja tužbe. Održano je ukupno devet ročišta, tokom kojih su saslušani
Bogilović i Džebo i četiri svedoka koje je predložilo RJP.29
Bogilović i Džebo su svedočili o nečovečnom odnosu, torturi policajaca i traumama koje su tamo preživeli.30Početkom 2010. godine, zbog reforme pravosuđa i izmene u sastavu sudskog veća, Džebo i Bogilović su ponovili svoj iskaz pred novim sudskim većem.
Sud je saslušao četiri svedoka koje je predložilo RJP. Svi su negirali da su policajci zlostavljali zatvorene Bošnjake i da je prema njima postupano nehumano.31
Sud je odbio predloge advokata FHP-a da se saslušaju dva svedoka - bivša logoraša na okolnost uslova smeštaja, ishrane, kao i postupanja policije, te da se sprovede veštačenje o zdravstvenom stanju Bogilovića i Džebe, uz obrazloženje da je predlog „suvišan“. Takođe, sudija je odbila da sasluša Amora
Mašovića, predsednika Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba koji je posetio logore u aprilu 1996. godine.

Presuda

Sud je 17. novembra 2010. godine doneo presudu kojom je tužbu FHP-a u ime Mušana Džebe i Enesa Bogilovića u celosti odbio. Advokat FHP-a je 13. decembra 2010. godine uložio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

Presuda Apelacionog suda

Apelacioni sud je po žalbi FHP, 2. marta 2012. godine doneo rešenje kojim je ukinuo presudu Prvog osnovnog suda i vratio predmet na ponovno suđenje. Apelacioni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje i naložio da se u ponovljenom postuku izvedu dokazi saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane neuropsihijatra.

Ponovljeni postupak

U ponovljenom postupku održana su dva ročišta i saslušan je jedan svedok.
Svedok Ćamil Durmišević, bivši logoraš iz Šljivovice, potvrdio je da je sa Džebom i Bogilovićem bio zatvoren u Šljivovici. Znao ih je i pre zarobljavanja. Tokom boravka u logoru, Bogiloviću je donosio hranu iz kantine, jer je bio u jako lošem stanju nakon što su ga policajci pretukli. Jedina medicinska nega koju je Bogilović dobijao bile su tablete za smirenje koje je doneo MKCK. Jednom prilikom je video kako policajci tuku Bogilovića kada je ovaj krenuo po vodu. Sa Bogilovićem je poslednjih mesec dana bio u istom paviljonu i zajedno su napustili logor 29. januara 1996. godine.Džebo je bio u malo boljem stanju, iako su policajci svakog zatvorenika batinali i zlostavljali.32
Advokat FHP-a je tokom postupka priložio sudu i izveštaj Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba, nastao nakon posete delegacije ove institucije logorima u aprilu 1996. godine.
Posle saslušanja Ćamila Durmiševića, advokat FHP je predložio da sud odredi medicinsko veštačenje putem kojeg bi se kod Džeba i Bogilovića utvrdio stepen psihičkih posledica preživljene torture. Sud je ovaj predlog odbio kao suvišan i zaključio raspravu.

Presuda u ponovljenom postupku

Dana 1. juna 2012. godine, sud je doneo presudu kojom je odbio tužbene zahteve Mušana Džebe i Enesa Bogilovića kao neosnovane.
U obrazloženju presude, navodi se da je prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu prvostepeni sud imao u vidu komentar Apelacionog suda „da činjenica da li je (ili nije) bilo torture ne zavisi od toga da li je u konkretnom slučaju reč o logoru ili o prihvatnom centru, već da to zavisi od ponašanja službenih lica RS“. Međutim, sud nije poklonio veru iskazima Bogilovića, Džeba i Durmiševića.

Analiza presude
I U obrazloženju presude, sud je naveo da nije poklonio veru iskazima Bogilovića i Džeba u delu koji se odnosi na fizičko i psihičko zlostavljanje „kom su navodno bili izloženi“, jer „nisu u skladu sa ostalim izvedenim dokazima kojima je sud poklonio veru”. Sa druge strane, sud je poklonio veru svedocima koje je predložilo RJP ocenjujući ih kao „jasne, ubedljive, logične i u skladu sa ostalim izvedenim dokazima kojima je sud poklonio veru”.
Sud je, u skladu sa nalogom Apelacionog suda da dodatno rasvetli sve činjenice u vezi sa uslovima u logoru, torturom i nehumanim postupanjem policajaca prema Džebi i Bogiloviću, saslušao jednog svedoka (Ćamil Durmišević), ali njegovom svedočenju nije poklonio veru, iako je ovaj svedok bio očevidac relevantnih događaja, između ostalog i fizičkog zlostavljanja Bogilovića. Uprkos saglasnim iskazima žrtava i očevica i drugih dokaza (na primer izveštaja Državne komisije BiH), sud je presudu (ponovo) zasnovao na iskazima svedoka koji su tokom postupka predloženi od strane RJP, a koji nisu imali nikakva neposredna saznanja o tome šta se dešavalo Džebu i Bogiloviću i koji su samo u nekoliko
navrata posetili logor. Najupečatljiviji je primer svedoka Jove Savića, kome je sud poklonio veru u pogledu njegove ocene tretmana logoraša, iako ovaj svedok po sopstvenom priznanju nikada nije posetio logor.33
II Sud je zanemario i zvanični izveštaj Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba o uslovima i tretmanu zarobljenih muškaraca u Mitrovom Polju i Šljivovici, nastao nakon posete predsednika Komisije ovim logorima u aprilu 1996. godine. Tačnije, u presudi je citiran samo jedan – pravno irelevantan deo u kom su opisani uslovi smeštaja logoraša, dok su delovi izveštaja u kojima su opisani loše fizičko i psihičko stanje logoraša i njihove žalbe na tretman od strane policije, naprosto ignorisani od strane suda.
III Sud je u ponovljenom postupku samostalno cenio da oboljenja od kojih boluju Džebo i Bogilović nisu posledica torture koju su preživeli. Uprkos zakonskoj obavezi da u pogledu okolnosti za koje sud ne poseduje stručna znanja sud zatraži mišljenje sudskih veštaka34, sud je tokom postupka odbio predlog advokata FHP-a da se obavi medicinsko veštačenje žrtava kojim bi se utvrdio stepen umanjenja opšte životne aktivnosti koje je nastupilo kao posledica torture. Na potrebu medicinskog veštačenja ukazao je i Apelacioni sud u rešenju kojim je ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio na ponovno suđenje. Apelacioni sud je u pomenutom rešenju naveo da su navodi o torturi „morali biti provereni [...] i veštačenjem od strane lekara neuropshijatra koje su predložili...“
IV Sporan je i zaključak suda u pogledu „psihičkog maltretiranja logoraša“. Naime, sud zaključuje da u logorima nije bilo sistematskog fizičkog i psihičkog maltretiranja zarobljenih jer „lekari koji su bili angažovani na medicinskom zbrinjavanju ovih ljudi nisu na telima izbeglih lica viđali modrice ili druge povrede“. Stav suda da se zbog odsustva vidljivih povreda na telima bošnjačkih muškaraca može izvesti zaključak da oni nisu podvrgnuti psihičkom maltretiranju neprihvatljiv je sa zdravorazumskog i stanovišta elementarne logike.

1.2.Slučaj Muje Vatreša, Halila Durmiševića i maloletnog Senada Jusufbegovića
Mujo Vatreš je rodom iz Žepe. Nije bio pripadnik Armije BiH. Nakon pada Žepe, sa grupom muškaraca je prešao Drinu. Na srbijanskoj obali, graničari VJ su ga uhapsili i odveli u Jagošticu35odakle je zatim sproveden u Šljivovicu. Po dolasku u Šljivovicu, prošao je „špalir“ policajaca koji su ih tukli bukovim
letvama. Posle popisivanja, policajci su pretukli Muju. Tukli su ga i kada je pao na zemlju. Sledećeg dana, Muju su prebacili u logor u Mitrovom Polju, gde su ih policajci prilikom izlaska iz autobusa tukli drvenim letvama. U Mitrovom Polju, Muju su ponekad izvodili i po 30 puta na dan, udarali ga u leđa i nišanili puškom u njega. Dvadesetak dana nakon dolaska, Mujo je prebačen u objekat „Rasina“ gde je njih 36 logoraša spavalo na drvenim pločama bez dušeka. Prisiljavani su da rade na brani i nose blato u gajbama, od čega je Muji trajno povređena kičma. Oslobođen je 24. januara 1996. godine.
Halil Durmišević je rodom iz Rogatice. Bio je pripadnik Armije BiH. Prebegao je u Srbiju 30. jula 1995. godine, preplivavši Drinu. Uhapšen je čim je prešao na srbijansku obalu. Odveden je prvo u Jagošticu, a zatim u Mitrovo Polje. Halila su policajaci dva puta vodili na ispitivanje, na kome su ga udarali pendrecima i šutirali. Pretili su mu da ga „neće ubiti danas, ali je sutra gotov“. U februaru 1996. godine Halila su policajci vratili u Šljivovicu. Oslobođen je 10. aprila 1996. godine.Senad Jusufbegović je poreklom iz Rogatice. U vreme pada Žepe imao je 17 godina. U Srbiju je prešao 30. jula 1995. godine. Graničari VJ su ga uhapsili na obali i odveli u Jagošticu. Iz Jagoštice je sproveden u Šljivovicu. Policajci su ga tukli svaki put kada bi odlazio u WC. Iz Šljivovice je nakon nekoliko dana prebačen u Mitrovo Polje. Tamo su ga više puta ispitivali i tukli. Primoravali su ga da koristi srpsko ime i da peva četničke pesme. U februaru 1996. godine, Senada su policajci ponovo prebacili u Šljivovicu. Oslobođen je 10. aprila 1996. godine.
Zbog preživljene torture i nehumanog tretmana u Šljivovici i Mitrovom Polju,Vatreš, Durmišević i Jusufbegović danas pate od ozbiljnih posledica psihičke i fizičke prirode. Kod sve trojice je konstatovan PTSP.

Tužba

FHP je 20. decembra 2007. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo postupak za naknadu štete u ime Vatreša, Durmiševića, Jusufbegovića i još dvojice bivših logoraša.36FHP je tužbu podneo protiv države Srbije sa zahtevom da logorašima isplati naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 6,5 miliona dinara. Uz tužbu, dostavljene su potvrde MKCK o boravku u Šljivovici i Mitrovom Polju i medicinska dokumentacija.37

Odgovor na tužbu

RJP je osporavalo činjenične navode iz tužbe, navodeći da nije reč o logorima već o prihvatnim centrima u koje su pristup imali radnici MKCK i koji su redovno posećivale medicinske ekipe. RJP je takođe istaklo da nema dokaza da su podnosioci tužbe zlostavljani, kao i da ne postoji uzročno-posledična veza
između njihovih zdravstvenih problema i zlostavljanja. RJP je takođe istaklo i prigovor zastarelosti.

Tok postupka38

Suđenje je počelo 7. oktobra 2008. godine.39Ukupno je održano šest ročišta na kojima su saslušani Vatreš, Jusufbegović i Durmišević, kao i pet svedoka od kojih je RJP predložilo dva, a advokat FHP-a tri.
Senad Jusufbegović, Mujo Vatreš i Halil Durmišević su detaljno opisali svoje iskustvo u vezi sa logorima, torturom i poniženjima koja su svakodnevno doživljavali, kao i u vezi sa lečenjem kojem su podvrgnuti nakon izlaska iz logora.
Svedoci Ibrahim Kartal i Hajrudin Čavčić, bivši logoraši, svedočili su o teškim uslovima u Mitrovom Polju. Logoraši za koje je utvrđeno da su bili u Armiji BiH saslušavani su od strane inspektora MUP-a i tokom tih saslušanja su bili fizički zlostavljani. Neki logoraši posle saslušanja nisu bili u stanju da hodaju. Medicinska nega je bila jako loša, jer lekari nisu dolazili često, a i kada bi došli nisu pregledali sve logoraše.
Svedok Slavenko Ivezić je kao policajac obezbeđivao Šljivovicu. Tamo je stigao 4. avgusta 1995. godine. Uslovi su bili dobri, ali je problem nastao kada se povećao broj ljudi u logoru. Negirao je da je bilo ko od logoraša ikada zlostavljan tokom ispitivanja. U prilog tvrdnje o dobrom tretmanu zatvorenih Bošnjaka naveo je činjenicu da su policajci jeli istu hranu kao i logoraši.
Svedok Amor Mašović, nekadašnji predsednik komisije BiH za nestala lica, posetio je Šljivovicu u aprilu 1996. godine. Rekao je da je logor bio ograđen bodljikavom žicom i da su kompleks čuvali naoružani stražari. Logoraši su mu se žalili na loše uslove, da ne dobijaju dovoljno hrane, da imaju šugu i žuticu,
kao i da ne dobijaju potrebnu medicinsku negu. Svih 276 logoraša koliko je zatekao u logoru rekli su mu da ih policajci svakodnevno tuku.40
Svedok Radoslav Ojdanić, nekadašnji šef Odseka za strance u SUP-u Užice, negirao je da je u logoru bilo zlostavljanja, tvrdio da su logoraši sami dolazili na informativne razgovore „kada su imali neke primedbe” i da im je obezbeđena kuhinja u kojoj su mogli sami da spremaju obroke.

Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu

Prvi osnovni sud je 2. jula 2010. godine odbio tužbu kao neosnovanu zbog zastarelosti. Sud je zauzeo stanovište da se u ovom slučaju ima primeniti objektivni rok zastarelosti (pet godina) koji je počeo da teče od onog trenutka kada su tužitelji napustili logore, odnosno 1996. godine, te da su njihova potraživanja zastarela 2001. godine.

Presuda Apelacionog suda u Beogradu

Presudom od 29. jula 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio prvostepenu presudu u pogledu zastarelosti potraživanja naknade štete zbog povrede slobode i prava ličnosti. Istovremeno, sud je ukinuo presudu i odredio ponovno suđenje u pogledu tri osnova - pretrpljeni fizički bolovi, strah i uma-
njenje opšte životne aktivnosti.

Ponovljeni postupak

U skladu sa rešenjem Apelacionog suda, tokom ponovljenog postupka Mujo Vatreš, Halil Durmišević i Senad Jusufbegović su podvrgnuti medicinskom veštačenju.
Veštakinja neuropsihijatrijske struke dr Snežana Kuzmanović utvrdila je da Mujo Vatreš boluje od PTSP-a koji je doveo do umanjenja opšte životne aktivnosti, dok kod Senada Jusufbegovića nije utvrdila postojanje PTSP-a jer je „radno efikasan i osnovao [je] porodicu”. Veštakinja je utvrdila da kod Durmiševića postoji PTSP koji je uticao na umanjenje opšte životne aktivnosti, ali da to umanjenje ne može da se dovede u vezu sa boravkom u „prihvatnom centru”.
Presuda u ponovljenom postupku

Sud je presudom od 22. novembra 2012. godine odbio tužbene zahteve Senada Jusufbegovića i Halila Durmiševića po svim osnovama, a Muji Vatrešu je dosudio obeštećenje od 500.000 dinara zbog umanjenja opšte životne aktivnosti. Tužbeni zahtev Muje Vatreša po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i straha sud je odbio zbog zastarelosti.
U obrazloženju presude, sud je naveo da je prihvatio nalaz i mišljenje veštakinje prema kojem je kod Muje Vatreša zbog postojanja PTSP-a došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti, da kod Senada Jusufbegovića ne postoje posledice odnosno trajno umanjenje opšte životne aktivnosti, dok konstatovano umanjenje opšte životne aktivnosti kod Halila Durmiševića nije u vezi sa boravkom u logoru.

Analiza presude

I  Presuda u ovom predmetu je prva presuda kojom se utvrđuje odgovornost Republike Srbije za tretman logoraša u Šljivovici i Mitrovom Polju.
II Ocena suda da je pravo Vatreša, Jusufbegovića i Durmiševića na odštetu zbog pretrpljenog straha zastarelo zasniva se na pravnom stanovištu VSS iz 2004. godine kojim se odredbe ZOO o zastarelosti tumače na štetu žrtava kršenja ljudskih prava za koje su odgovorni pripadnici srpskih snaga bezbednosti.41
III Sud je odbio da dosudi odštetu Durmiševiću i Jusufbegoviću zbog umanjenja opšte životne aktivnosti pozivajući se na nalaz i mišljenje veštakinje koje nije bilo u saglasnosti sa pravilima struke, a u vezi sa čim je advokat FHP-a više puta iznosio ozbiljne prigovore.
Naime, u svom nalazu, veštakinja je detaljno prenela šta su joj Jusufbegović i Durmišević ispričali o svom iskustvu u Šljivovici i Mitrovom Polju, uključujući torturu, izgladnjivanje, ponižavanje i druge vrste nehumanih dela. Ipak, veštakinja nakon toga, bez ikakvog obrazloženja, njihove iskaze ocenjuje „kontradiktornim“. Dalje, ona prihvata da je boravak u „sabirnom centru“ imao veliki značaj za njih, ali kao primere iskustava koja su ostavila posledice po njihovo mentalno zdravlje navodi odvojenost od porodice, ograničeno kretanje a istovremeno, ponovo bez obrazloženja, izostavlja sve one ekstremne situacije u kojoj su Durmišević i Jusufbegović pretrpeli ozbiljno nasilje i osećali strah za život.
Veštakinja je utvrdila da Durmišević pati od PTSP, ali da nije bilo moguće utvrditi koliki je uticaj imao boravak u Mitrovom Polju na razvoj PTSP kod Durmiševića jer je on i pre i posle boravka u Mitrovom Polju bio izložen nepovoljnim uticajima“. Durmišević je i pred sudom i tokom veštačenja detaljno opisao torturu i nehumani tretman u Mitrovom Polju, koji po surovosti daleko prevazilazi sva druga životna iskustva. Zbog toga je, prema mišljenju FHP-a, ocena veštakinje da su drugi događaji u njegovom životu (kao na primer život u kolektivnom centru posle rata), mogli takođe uticati na PTSP krajnje proizvoljna i neodrživa. Korišćenjem uopštenih fraza poput „ratna zbivanja su visoko frustrirajuća za sve ljude“ veštakinja je i dodatno relativizovala patnje kroz koje je Durmišević prošao.
Zaključak veštakinje da kod Senada Jusufbegovića nema umanjenja OŽA jer je „adaptiran u socijalnu sredinu, radno efikasan, osnovao porodicu“ u suprotnosti je sa medicinskom dokumentacijom o lečenju koju je Jusufbegović priložio, a u kojoj je konstatovano da Jusufbegović pati od trajne promene ličnosti usled PTSP-a.42



23 Presuda MKTJ, Tužilac protiv Zdravka Tolimira, predmet: IT-05-88/2-T od 12. decembra 2012, para. 599.
24 Istom rezolucijom Saveta bezbednosti (br. 824), zaštićenom zonom je proglašena i Srebrenica.
25 Presuda MKTJ, Tužilac protiv Zdravka Tolimira, predmet: IT-05-88/2-T od 12. decembra 2012, para. 630-633.
26 U Šljivovici, bošnjački muškarci su smešteni u napuštene radničke barake preduzeća Planum,a u Mitrovom Polju u napušteno dečije odmaralište.
27 Videti saopštenje FHP povodom pokretanja postupka u ime bivših logoraša, „Tužbe Bošnjaka iz Žepe protiv Srbije zbog zatvaranja i mučenja u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje”, od 15. januara 2008. godine.
28 Predmet: P-46097/2010; u ponovljenom postupku: P-5238/2012.
29 Sudija Vesna Stanković.
30 Detaljnije o svedočenju Džeba i Bogilovića u izveštaju sa suđenja, od 9. aprila 2009. godine,dostupnom na website-u FHP-a.
31 O sadržaju njihovog svedočenja videti:Materijalne reparacije za povrede ljudskih prava u prošlosti: Praksa sudova u Republici Srbiji(Beograd: Fond za humanitarno pravo, 2011), str.16-18.
32 Detaljnije o svedočenju Ćamila Durmiševića u izveštaju sa suđenja od 11. juna 2012. godine, dostupnom na internet stranici FHP-a.
33 Radnik Hitne pomoći u Užicu.
34 Član 259 ZPP: „Sud će da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.“
35 O tretmanu zarobljenih Bošnjaka u Jagoštici videti na strani 14.
36 Fehim Dudević i Fadil Čardaković su nakon podnošenja tužbe odustali od postupka.
37 Videti saopštenje FHP-a povodom pokretanja postupka u ime bivših logoraša, „Tužbe
Bošnjaka iz Žepe protiv Srbije zbog zatvaranja i mučenja u logorima Šljivovica i Mitrovo
Polje” od 15. januara 2008. godine.
38 Predmet: P-46161/2010; u ponovljenom postupku: P-22279/2011.
39 Predmet je dodeljen sudiji Maji Cvetić.
40 Detaljnije o svedočenju Amora Mašovića u FHP-ovom izveštaju sa suđenja od 13. aprila
2009. godine dostupan na web site-u FHP-a.
41 Više o pravnom shvatanju VSS videti na strani 6.
42 Priložena dokumenatacija je izdata od strane Doma zdravlja Kantona Sarajevo i Univerzitetske klinike u Sarajevu.