09. 04. 2017.

Moj zavičaj (Moja Rogatica)



Moj zavičaj 





Ono parče plavetnila, grumen zemlje, žubor rijeke, crveni prkosni krovovi, nasmijana lica ljudi, moj zavičaj.
Srce mi se širi, brže pulsira u ritmu života, dušom osjetim drhtaj na pomen mog zavičaja. 
Mnogi su vjetrovi svakodnevnice, olujne stihije i mračni ponori hteli da izbrišu sve moje uspomene, moju prošlost, obilježja mog zavičaja, njegovu bit. 
Moj zavičaj kao nešto moje, nešto što čini dio mene, moje detinjstvo. 
Moja ulica okupana zelenilom, kuće u nizu, dim koji se vijori iz odžaka ka uspavanom nebu. 
Moja Rakitnica koja godinama žubori i nosi sve tajne napaćenog naroda, hitajući ka njoj poznatom cilju. 
Moja škola, moja klupa, moja knjiga, moj komšija, moja kuća, moje dvorište, moje drvo, moj Kadinovac, moj Toplik, moja porodica i moje srce koje kuca za moj zavičaj.
Svaki odlazak iz mog toplog utočišta okupan je tugom, a svaki povratak pamtim po prizoru sa Hrida.
Moj zavičaj kao luka, utočista za izgubljene brodove, kao obala za nježne talase, gnijezdo za promrzlu pticu, rijeka za malu ribu i kamen ljepši od zlata. Moja Rogatica.


 

Nema komentara:

Objavi komentar