Sećanje,
mojoj dragoj Aidi
Još pamtim prvi susret, ti sa predivnom kosom u sortsu, sa očaravajućim pogledom, student treće godine, a ja mlad profesor u Rogatici. Prepoznale smo se.
Imale smo samo ono vreme i mesta koja su ostala da ponovo probude stara sećanja. Godinama zajedno porodično i profesionalno, gde si upečatljivo ostavljala tragove tvoje retorike, mnogim generacijama Svi smo bili deca jedne epohe, gde smo sa empatijom, solidarnošću u takvom vremenu donosili iskrene odluke i gradili svoja slobodna uverenja.
Otišla si prerano, da ne vidiš nestajanje Rogatice, naše "Crvene ruže". "Džindinog vrela". Ipak i dalje ostaje naš čarobni svet uhvaćen u klopci prošlosti i igri sećanja.
Pokušavam da sve otrgnem od zaborava, tvoj osmeh, dečije korake, odlazak u školu/sa Edom, Teom i Majom/, naše ushićenje, tvoje daire i pesmu/ u zbornici za Osmi mart/....
I došao je hod sudbine. Ne pita, ne govori, ali razara, odvlači u neki drugi svet, gde ga naš Meša Selimović sublimira, gde "živi ništa ne znaju"
"Poučite me mrtvi, kako se može umrijeti bez straha ili bar bez užasa"
Nema komentara:
Objavi komentar